IZVOR:DANAS 15.12.2014.

Ne volim mnogo da pričam o svemu onome kroz šta sam prošao. Moja priča je jedna od mnogih, dok bol koju nosim sa sobom pripada samo meni. Teško mi je kada se prisećam toga, a još teže kada u očima drugih vidim sažaljenje.

Iako mnogi ljudi vole da igraju na tu kartu, ja nikada nisam bio jedan od njih. Na putu sam već sedam godina. Bio sam dete kada sam krenuo, a sada čovek koji je počeo da stvara svoju porodicu.

U Eritreji život nikada nije bio lak, godine ratova su ostavile duboke rane koje će još dugo da se zaceljuju. Dan kada sam se našao u vojnom logoru WiA pamtim kao početak kraja svega onoga što sam do tada bio. Očekivao sam da ću pre ili kasnije završiti u njemu jer mogućnosti za bežanje iz zemlje u tom momentu nisam imao, ali sam se uvek nadao kako još uvek imam vremena i kako će neke stvari da se promene dok ne dođe moje vreme za služenje. Međutim, sve nade su pale u vodu kada su došli po nas u školu i potrpali nas u kamion. Bio sam prestravljen. Izgledalo je kao da će to biti još jedan od običnih, dosadnih dana u školi, a postao je dan koji mi je okrenuo život naopačke. Razmišljao sam o roditeljima, o tome kroz šta su oni morali da prolaze. Nismo se ni pozdravili tog jutra kada sam otišao.

U kampu sam proveo 10 meseci i proživeo neke od najtežih trenutaka u životu. Tukli su nas, maltretirali i fizički i psihički, izgladnjivali. Tu sam se prvi put susreo sa smrću kada je jedan od mojih prijatelja umro od iznemoglosti. Bilo je momenata kada sam pomišljao na najgore, samo da prekinem muku u kojoj sam se našao, ali nikada nisam smogao dovoljno snage za to.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA