Zovem se Ajša i putujem sa troje dece, dva sina i ?erkom. Stariji sin ima 9 godina, mla?i 6, a devoj?ica je pre dva meseca napunila 2 godine. Ta?no toliko je prošlo otkako sam sahranila muža i ?erku koja je imala 7 godina, dok mi je sin koji je imao 10 godina otet iz ruku pre godinu dana i o njegovoj sudbini ne znam ništa. Zbog njega sam i oklevala da na ovaj put krenem ranije, ali morala sam da razmišljam o ostalima. Gubitak još jednog deteta nisam smela da dozvolim.

Bagdad smo napustili pre 2 meseca. Da bih sakupila novac za put prodala sam sve vredno što je moglo da se proda, a ostatak su nam dali moji roditelji. Do Istanbula smo došli avionom, a zatim smo se autobusom uputili u Izmir. Tu smo boravili oko dve nedelje ?ekaju?i na poziv kontakta koji smo dobili od ro?aka mog muža, a koji je trebalo da nas prebaci brodom do Gr?ke. U me?uvremenu sam slušala razne pri?e o malim brodovima punim ljudi, ljudima koji se dave u pokušaju da se domognu obale. No?ima nisam spavala, a kada je telefon kona?no zazvonio ose?ala sam se kao da potpisujem smrtnu presudu. Deci koju sam toliko želela da spasem. Povratka nazad nije bilo, pare sam ve? dala. Sa strahom i molitvama Bogu da nas sa?uva na ovom putu krenula sam u neizvesnost. ?amac je bio samo malo ve?i od onoga koji sam zamišljala u strahu koji me je gušio danima. Ljudi su se tiskali i sedeli zbijeni kao sardine i gledali sa strahom u ?oveka koji nas je prevozio. On nije mnogo pri?ao. Na moje pitanje kada ?emo biti u Gr?koj samo me mrko pogledao i rukom mi pokazao gde da sedem. Put do Gr?ke je izgledao kao ve?nost, agonija bez kraja. Kada smo stigli do obala Gr?ke ose?ala sam se kao da mi je jedna od om?i koju nosim oko vrata spala. Svi smo lakše disali nadaju?i se da je najgore iza nas. U Atini smo upoznali porodicu iz Bagdada sa kojom smo nastavili put do Srbije. Vozom smo došli do Makedonije, a zatim do Srbije išli peške. No?i smo provodili pod otvorenim nebom, š?u?ureni jedni pored drugih kao životinje. Mla?i sin je uganuo nogu tako da kada smo iz Lojana prešli u Srbiju morala sam da potrošim poslednji novac na taksi koji nas je odvezao do kampa u Bogova?i.

Sada smo bliže cilju, ali i dalje tako daleko od njega. Dok ne sakupim pare za ostatak puta nema nam mrdanja. Porodica iz Bagdada sa kojom smo putovali je otišla pre 5 dana.

Ljudi ovde dolaze i odlaze. Njihove pri?e su sli?ne mojoj. Svi beže od neke nesre?e, od rata… i nadaju se da ?e sti?i u tamo gde su krenuli i gde veruju da ?e im biti bolje. Da ?e im deca živeti u miru, i?i u školu, biti sita i bezbedna. To je i moj jedini cilj. Ja ga se po cenu života ne?u odre?i . Dvoje dece sam izgubila. Ovu ?u spasiti. I nema zida i žice koji ?e nas zaustaviti.