IZVOR: Politika  13.01.2015.

Napušten pogon ciglane sada je privremeni dom emigranata iz Sirije i Avganistana za koje je Subotica poslednja stepenica ka željenom cilju.

Prostor napuštene ciglane na istočnom izlazu iz Subotice novi je neformalni emigrantski kamp. Dugačke hale, sa nekadašnjim nišama za sušenje opeke, pretvorene su u katakombe u kojima, uz pomoć najlona, od zime i vetra pokušavaju da se zaštite ljudi koji su već mesecima na putu. Srbija nije njihovo odredište, ali je Subotica kao grad na granici sa Evropskom unijom poslednja stepenica do njihovog cilja.

U ciglani, na svakom koraku, primetni su tragovi života onih koji su u velikoj nevolji: ostaci paljenja vatri, delovi iscepane garderobe, poneka cipela, na sve strane razbacana plastična ambalaža, pa i čitave vekne hleba… Na pozive da ne strahuju – jer sam novinar, nema odgovora, samo se tu i tamo začuje šum iza pocepanih najlonskih zastora. Na jednim vratima natpisi arapskim pismom.

Kada već odustajem, prevagnula je radoznalost mladog Abdula koji se odnekud pojavljuje i priključuje mobilni na razvodnu kutiju za struju na zidu ciglane.

„Ne, nije mi hladno, sasvim sam dobro i ovde je odlično – govori nasmejani dvadesetogodišnjak, koji je tri meseca već na putu, a ovo mu je drugi pokušaj.“ Prvi put su me uhvatili u Turskoj i odmah deportovali nazad za Avganistan. Kuda ću dalje? Ne znam. Imam brata u Belgiji i rođaka u Nemačkoj. Možda u Nemačku, jer sam čuo da je tamo bolje za emigrante. Ali bio sam i ovde u Beogradu, dopalo mi se, možda se i vratim.

Naš sagovornik nema nikakve isprave, u stvari nema pasoš niti identifikaciju koja bi potvrdila da je on stvarno Abdul iz Avganistana, star 20 godina. Kaže da mu je srpska policija dala neku ispravu i sada može slobodno da putuje, ponegde peške, ali i javnim prevozom. U Subotici je sada već drugi dan i mada su mu planovi magloviti, zna da neće da ide u izbegličke kampove. Dok razgovaramo, u dnu ciglane pojavljuju se još dva muškarca i brzo nestaju. Abdul nam govori ono što je zajedničko svim emigrantima: napustio je Avganistan jer želi da obezbedi sebi bolji život.

Neposredno pred novogodišnje praznike, ali i velike temperaturne minuse, Policijska uprava i Komesarijat za izbeglice odvezli su veći broj ovih emigranata u centre u Srbiji. Tibor Varga iz Istočnoevropske misije možda je jedina osoba koja svakog dana dolazi do nekadašnje ciglane.

„Uvek zatičemo po nekoliko ljudi, od 10 do 60 osoba, nosimo im hranu i odeću koju kod nas donose ljudi dobre volje. Ovde su oni koji nemaju novca, a ko ima već je sebi obezbedio neki smeštaj. Zatičemo i porodice sa malom decom i svi su oni u stanju velike socijalne potrebe“ kaže nam Varga.

Emigranti iz Avganistana i Sirije su u Subotici svakodnevna pojava već godinama. Jedno vreme su se okupljali i po parkovima u stambenim naseljima, ali su se vremenom sklonili, na deponiju ili groblja. Nisu retki slučajevi da masovno pokušaju da pređu granicu i obično ih mađarska policija na osnovu međunarodnog ugovora vrati Srbiji. Tada se nađu pred sudijom za prekršaje zbog narušavanja graničnog prostora, ali čim izađu iz zatvora, oni će isto delo ponovo počiniti, jer Subotica je za njih samo tranzit. U Mađarskoj su nedavno i seoske patrole najavile da će pomoći u hvatanju emigranata u ilegalnom prelasku granice.

Iako je godinama suočena sa ovim problemom, lokalna samouprava praktično nema nikakva ovlašćenja kada je u pitanju ova populacija. Ipak, ne može se ostati nem kada je u pitanju ljudska nevolja.

Milimir Vujadinović, član Gradskog veća zadužen za socijalnu oblast, kaže za „Politiku“ da je ove godine prvi u budžetu izdvojena posebna stavka za plaćanje prevoza emigrantima do izbegličkih kampova u Banji Koviljači ili Padinskoj Skeli. Ovo se sprovodi u saradnji sa Policijskom upravom, pa ukoliko je veća grupa emigranata u pitanju prevoze ih gradskim autobusima, a za manji broj ljudi angažuju se vozila gradske uprave.

„Prošle godine smo odlučili da zbrinemo decu koja se u dogovoru sa Centrom za socijalni rad smeštaju u „Kolevku“, a da bismo ih što manje izlagali stresu, jer se nalaze u nepoznatom okruženju, obično je sa njima ostajao i jedan njihov roditelj ili staratelj. Na taj način je zbrinuto tridesetoro dece, koja su obično ostajala do mesec dana, a nakon toga su odlazila u izbegličke kampove“ kaže Vujadinović.

On, takođe, objašnjava da je grad spreman da pomogne koliko mu zakon dozvoljava i koliko postoji mogućnosti, ali da smatraju da nije dobro da se ovde otvori poseban kamp za izbeglice, jer Subotica i ovako iz godine u godinu beleži sve više emigranata na svojoj teritoriji. A kamp uz samu granicu bio bi motiv više da dođu ovamo.