Ljudska prava:

Glavni problemi koji se pojavljuju sa ugrožavanjem ljudskih prava u Turskoj mogu se podeliti na:

– Nedekvatan pristup optuženih sudskim organima, brojni zakoni koji se tiču borbe protiv terorizma i ugrožavanja nacionalne bezbednosti, politički pritisak i neadekvatan pristup pravosuđu. Takođe i nedostatak transparentnosti u slučajevima koji se odnose na ugrožavanje državne bezbednosti.

Sumnju u efikasnost pravosudnog postupka unose vremenski raskorak između hapšenja i podizanja optužnice, curenje informacija izjava i dokaza, ograničavanje odbrani da pristupi informacijama koje je naveo tužilac, tajnost istražnog postupka. Tokom 2011.godine Vlada Turske je usvojila reforme u oblasti pravosuđa, sa ciljem unapređena pravosudnog sistema.

– Mešanje države po pitanju slobode govora i štampe. Krivični zakonik i Antiteroristički zakon Turske sadrže mnoge odredbe koje ograničavaju slobodu štampe i javnog govora o pojedinim političkim i kulturnim osetljivim temama kao što su pitanje upotrebe kurdskog jezika, kritikovanje Vlade ili njenih funkcionera. Hapšenja i krivična procesuiranje novinara, pisaca, kurdskih intelektualaca i političkih aktivista utiču na ograničavanje slobode izražavanja. Uobičajna je praksa da političari, ujedno i premijer Turske tuže svoje kritičare za klevetu. Više od 100 turskih novinara je ostalo u pritvoru pri kraju 2011.godine, a većina od njih je optužena zbog ugrožavanja državne bezbednosti.

Da bi izbegli krivično gonjenje, intlektualci, pisci, novinari i medijski izveštači u Turskoj se u sve većem broju slučajeva podvrgavaju autocenzuri, iako mediji i dalje svakodnevno nastavljaju da kritikuju rad Vlade, političare i policiju.

Vlada Turske i sudovi su tokom 2011.godine donosili odluke po kojima se ograničava pristup mnogim internet stranicama.

– U Turskoj ne postoji adekvatna zaštita ranjivih grupa. Vlada Turske nije uvela mere kojim bi efikasnije zaštitila rizične grupe, kao što su žene i deca, od socijalne diskriminacije, nasilja i zloupotrebe. Nasilje nad ženama, uključujući ubistva iz časti i silovanja i dalje predstavljaju ozbiljan problem u Turskoj.

Ostali ozbiljniji problemi sa kojima se Turska suočava su nezakonita ubistva i preterana upotreba sile od strane od strane bezbednosnih snaga Turske, prenatrpanost turskih zatvora.

Nekim zatvorenicima nije odmah obezbeđen pristup advokatu. Lider Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulah Odžlan, nije bio u mogućnosti da dobije posetu advokata, u periodu od 27.jula 2011.godine do 24. maja 2012. godine.

Iako nadležni organi Turske vrše istrage povodom zloupotrebe prava od strane vladinih službenika i bezbednosnih snaga, broj uhapšenih ili procesuranih po ovom pitanju i dalje je nizak, a retki su oni koji su osuđeni. Pitanje nekažnjivosti pripadnika bezbednosnih službi je jedan od problema u Turskoj.

Nacionalne, verske i etničke manjine:

Ustav Turske obezbeđuje jednaka prava za sve građane Turske, ali ne precizira i ne reguliše nacionalne, verske i etničke manjine kao posebne grupe. Pristup u zaštiti i poštovanju kulturnih prava i manjina i dalje je restriktivan.

Vlada Turske je tokom prethodnih godina koristila restriktivniji pristup u tumačenju zakona i time ograničavala verska prava i slobode, prvenstveno zbog toga što neke verske ili etničke grupe uopšte nisu ni priznate kao manjinske grupe po zakonu. Prema tumačenju turskog zakona samo tri etničke i religijske grupe su priznate kao manjinske grupe: pravoslavni Jermeni, Jevreji i grčki pravoslavci.

Druge etničke i verske manjinske grupe kao što su Aleviti, protestanti, Kurdi, Arapi, Romi, Lazi, koji čine oko 20 % stanovništva Turske trpe diskriminaciju i zabranu slobodne upotrebe jezika, religije, kulturnih prava, i podvrgnuti su pritisku da se asimiluju.

Više od 15 miliona ljudi u Turskoj se izjašnjava da pripada kurdskoj populaciji i da govori kurdskim jezikom. Kurdi koji javno iznose svoje političke stavove o svom identitetu, ili se u svojim javnim nastupima koristi kurdskim jezikom, u riziku su od maltretiranja i cenzurisanja.

Deca kojima je kurdski maternji jezik, u praksi ne mogu da ga uče ni u privatnim ni u državnim školama. Od 2009.godine dozvoljeno je izučavanje kurdskog jezika na privatnim univrzitetima u Turskoj, ali ne i na državnim.

Aleviti, kojih ima od 15 do 25% stanovništva, čine najveću versku manjinsku grupu u Turskoj. Aleviti nisu zvanično priznati kao posebna verska grupa, usled čega su najčešće ograničeni u upotrebi kulturnih i verskih sloboda.

Turska je od 1929. godine sekularna država i kao takva nema službenu religiju. Vojni pučevi 1960. 1971. i 1980.godine su izbijali iz straha od ugroženosti sekularnog poretka.

Turska nije potpisala evropsku Konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina, ni Povelju o regionalnim manjinskim jezicima.

Kurdi:

Kurdi se najčešće opisuju kao najveća svetska nacija bez države. Kurdi nastanjuju predele istočne Turske, severnog Iraka, Sirije i Irana.

Kurdi čine oko 15 do 20% turske populacije. Većinom žive u jugoistočnim delovima Turske, ili u Istanbulu na zapadu zemlje.

PKK – Radnička partija Kurdistana je najpoznatija, a ujedno i najradikalnija organizacija za zastupanje kurdskog pokreta u Turskoj. Nastala je 1978. godine, a sa delovanjem započela 1984.godine tražeći nezavisnost kurdskog etničkog predela na istoku Turske. PKK je u međunarodnim krugovima okarakterisana kao teroristička organizacija.

Kurdi, iako čine najveću manjinu u Turskoj, nisu pravno prizanti kao posebna etnička grupa, i kao takvi su u riziku od diskriminacije. Na primer do 2009.godine u Turskoj je bila zabranjena upotreba kurdskog jezika.

Već tri decenije (od 1984.godine) pitanje Kurda u Turskoj predstavlja nerešiv problem. Kurdsko pitanje obuhvata rešavanje državljanstva, upotrebe maternjeg jezika, i decentralizaciju.

U cilju rešavanja unutrašnjih problema kao uslova za kandidaturu u Evropskoj uniji, Turska je od 2003.godine umanjila ograničavanja upotrebe kurdskog jezika. Kao neke od mera unapređenja prava Kurda u Turskoj 2009.godine je donet plan Kurdska inicijativa – „Kurdish initiative“, po kojoj je planirano povećanje i promovisanje kulturnih i jezičkih prava i smanjivanje vojnog prisustva na prostoru jugoistoka Turske, gdje živi kurdska etnička manjina.

Napredak koji je učinila turska vlada 2009.godine je to što je dozvolila rad Instituta za kurdski jezik i privatne kurseve na kurdskom jeziku, kao i medijske kuće koje emituju na kurdskom jeziku. Ipak, Ustav Turske sadrži odredbe koje ograničavaju upotrebu kurdskog jezika u parlamentu i javnim ustanovama, školama ili sudovima. U Ustavu i zakonima koji se odnose na upotrebu jezika i dalje postoji odredba da „turski državljani kao svoj maternji jezik ne mogu da uče ni jedan drugi jezik osim turskog.

Kurdi koji javno iznose svoje političke stavove o svom identitetu, ili se u svojim javnim nastupima koriste kurdskim jezikom, u riziku su od maltretiranja i cenzurisanja od strane vladinih službi.

Deca kojima je kurdski jezik maternji, u praksi ne mogu da ga uče ni u privatnim ni u državnim školama. Od 2009.godine dozvoljeno je izučavanje kurdskog jezika na privatnim univrzitetima u Turskoj, ali ne i na državnim.

Uprkos pokušajima rešavanja kurdskog pitanja, i tokom 2011. i 2012.godine je nastavljeno nasilje između kurdskih pobunjenika i turskih snaga bezbednosti. Od sredine 2011.godine do septembra 2012.godine oko 700 ljudi je poginulo u napadima PKK i međusobnim sukobima sa turskom vojskom na jugoistoku zemlje, i ovo ujedno predstavlja period sa najvećim brojem napada i nasilja od hapšenja lidera PKK Odžlana 1999.godine. U međusobnoj razmeni vatre između PKK i turske vojske ginu i civili.

Proizvoljno i nezakonito lišavanje života:

Tokom 2011.godine u Turskoj nisu zabeleženi slučajevi političko motivisanih ubistava koje su izvršile vladine snage Turske ili njeni agenti, ali je u toku godine bilo slučajeva ubistava civila koje su izvršile bezbednosne snage.

Prema procenama nevladine organizacije Fondacije za ljudska prava (HRF Human Rights Foundation) navodi se da su turska policija, vojska i žandarmerija kao i paravojne snage pod komandom Ministarstva unutrašnjih poslova Turske odgovorne za ubistvo 58 civila i 25 slučajeva nanošenja ozbiljnih povreda tokom 2011.godine.

Prema izveštajima bezbednosnih snaga Turske (vojske, Turske nacionalne policije (TNP), i žandarmerije) većinu civilnih žrtava su izazvale oružane borbe sa terorističkom organizacijom Radnička partija Kurdstana, u kojima je tokom prvih deset meseci 2011.godine poginuo 31 civil, a njih oko 53 je ranjeno.

Sukobi između pripadnika PKK i bezbednosnih snaga Turske su se većinom odvijali na jugoistoku zemlje. Broj civilnih žrtava je u 2011.godini bio u porastu u odnosu na 2010.godinu, dok se broj žrtava bezbednosnih snaga duplirao u odnosu na isti period prethodne godine.

Od početka 2012.godine oko 110 turskih vojnika i preko 470 članova pobunjenička PKK je poginulo u međusobnim sukobima. Jedan od problema je što u ovim napadima ginu i civili, kao na primer u napadu turskog vojnog aviona na članstvo PKK, 28.novembra 2011.godine u blizini grada Uludere na jugoistoku Turske je ubijeno 34 civila.

Takođše i pripadnici žandarmerije su izvršavali nezakonita ubistva tokom 2011.godine, na primer pripadnici turske žandarmerije su 19. jula 2011.godine ispalili oko 500 metaka u pravcu dva tinejdžera koji su šetali u blizini svog sela Samsun koje se nalazi na severu Turske pri čemu je šesanestogodišni Gokhan Cetintas ubijen. Komandant jedinice je uhapšen, ali je ubrzo pušten na slobodu do početka suđenja.

Tortura i drugi okrutni, nehumani ili degradirajući postupci i kažnjavanja:

Ustav Turske i zakon zabranjuju torturu ili nehumano kažnjavanje.

Vlada Turske ulaže napore u smanjivanje takvih praksi tako što je 2004.godine uvela kampanju nulte tolerancije – „zero tolerance“ prema nasilju. Kao mere koje je sprovela po tom pitanju navode se uvođenje digitalnih kamera sa audio i video zapisom u pojedine prostorije namenjene za ispitivanje. Međutim uprkos kampanji nulte tolerancije nasilje koji čine pripadnici bezbednosnih snaga je i tokom 2011. godine bilo široko rasprostranjeno u Turskoj.

Slučajevi mučenja i zloupotrebe od strane turskih bezbednosnih snaga se dešavaju posebno dok se navodne žrtve nalaze u policijskom pritvoru, tokom demonstracija ili prilikom transfera u zatvor. Slučajevi mučenja i torture od strane bezbednosnih snaga Turske se najviše dešavaju izvan zatvorskih centara u neformalnim prostorijama što otežava dokumentovanje ovih slučajeva.

Iako sudovi ispituju slučajeve maltretiranja i zloupotreba od strane bezbednosnih snaga Turske koji su se dogodili tokom 2011.godine oni se retko osuđuju ili kažnjavaju. Službenicima koji su optuženi za maltretiranje ili zloupotrebu, u većini slučajeva ostaju na dužnosti tokom trajanja istrage.

Učenici osnovnih i srednjih škola iz Mardina 12. oktobra 2011.godine su organizovali protest protiv nasilja u školama. Prilikom protesta turska policija je intervenisala pri čemu je tukla maloletnike i zadržavala ih u policijskom pritvoru. Povodom ovog slučaja jedan policijski službenik je suspendovan na period od 16 meseci.

Uslovi u zatvorima:

Uslovi u pritvorskim jedinicama širom Turske i dalje su neadekvatni. Prenatrpanost zatvora i nedostatak prostora su neki od glavnih problema i tokom 2011. i 2012.godine.

Jedna od stvari koja izaziva zabrinutost je nepostojanje adekvatne medicinske zaštite i nedostatak medicinskog osoblja koje radi u zatvorima. Oko 240 zatvorenika sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput paralize ili raka ne dobiju adekvatnu medicinsku zaštitu.

Pritvorenici koji su osuđeni za nenasilne zločine, većinom zbog izražavanja mišljenja, ponekad se drže u visokoobezbeđenim zatvorima.

Takođe zabrinutost izaziva i nedaekvatan odnos zatvorskog osoblja i čuvara prema zatvorenicima, prekomerno kažnjavanje samicom, i prečesto pretresanje kako zatvorenika tako i posetilaca. Takođe, tokom 2012.godine u turskim zatvorima su prijavljeni slučajevi ograničavanja medicinske nege kao mera kažnjavanja zatvorenika.

Do kraja oktobra 2011.godine u turskim zatvorima se nalazilo 2 231 dete. Humanitarni aktivisti navode da se deca, posebno devojčice, drže u zatvorima zajedno sa odraslima.

Žene:

Po Ustavu Turske zabranjena je diskriminacija na osnovu pola, ali žene se i dalje suočavaju sa diskriminacijom.

Zakon zabranjuje silovanje, uključujući i supružničko silovanje, i po zakonu za silovanje je propisana kazna od dve do sedam godina. Međutim u praksi, Turska ne radi dovoljno na zaštiti žrtava silovanja. Žrtve najčešće čekaju danima ili nedeljama da bi prijavile incident, najviše zbog osećaja srama ili odmazde. Humanitarne organizacije navode da se slučajevi zlostavljanja i silovanja u Turskoj u velikoj meri ne prijavljuju, prvenstveno zbog očuvanja porodnične časti.

Problematični su nedostaci unutar turskog zakonodavstva. Naime, zakon 4320 koji reguliše kućno nasilje nad ženama, do marta 2012.godine nije obuhvatio i nasilje nad neudatim i razvedenim ženama. Napredak koji je uočen je da je Turska 8. marta 2012. godine usvojila novi zakon koji se tiče prevencije nasilja nad ženama.(Zakon br. 6282). Ovim zakonom su obuhvaćene sve žene, bez obzira na bračni status.

Nasilje nad ženama, uključujući i supružničko nasilje predstavlja široko rasprostranjen problem u Turskoj, kako u ruralnim tako i u urbanim sredima. oko 42 % žena je izjavilo da je u nekom periodu života bilo žrtva psihčkog ili seksualnog nasilja.

Ustav Turske zabranjuje nasilje nad ženama, ali vlasti Turske veoma malo rade na sprovođenju mera zaštite. Prvostepeni sud u Ankari je 12. maja 2011.godine osudio Istikbal Yetkina na doživotnu robiju zbog ubistva sa predumišljajem. On je decembra 2010.godine svoju bivšu ženu Ayse Pasali ubo nožem 11 puta. Pre smrti Pasali se obratila sudu tražeći zaštitu od maltretiranja od strane bivšeg muža, koji joj je desetinu puta pretio smrću, ali sud je odbio njen zahtev jer su razvedeni.

Preama statističkim podacima, nasilje nad ženama u Turskoj se u 2011.godini dupliralo u odnosu na 2008.godinu, a Istanbul se identifikovan kao grad sa najviše nasilja nad ženama u 2011.godini.

Tursko udruženje žena navodi da je tokom prvih deset meseci 2011.godine oko 200 žena ubijeno. Prema nekim procenama oko 66 % žena je ubijeno od nekog člana porodice.

Takozvana ubistva iz časti i dalje predstavljaju veliki problem za žene u Turskoj. Naime ubistva iz časti su prvenstveno izvršavaju muški članovi porodice ukoliko se smatra da je devojka naudila ugledu porodice tako što je izgubila nevinost, pa čak i u slučajevima kada je silovana. Pojedinci osuđeni za ubistvo iz časti mogu biti osuđeni na doživotni zatvor. Najviše ubistva iz časti se dešava u konzervativnim porodicama u ruralnim delovima na jugu Turske, ili među porodicama migranata sa juga koji žive po većim gradovima Turske.

Zbog blažih kazni na koje se osuđuju maloletnici, porodice često nagovaraju mlade rođake da izvršavaju ova ubistva.

Takođe, zbog kazni koje su u Turskoj propisane za ubistvo iz časti, porodice ponekada nagovaraju devojke da izvrše samoubistva da bi sačuvale porodičnu reputaciju. Vladini zvaničnici i određene grupe su tokom 2011.godine radile na uvođenju SOS linije i timova za podršku i rad sa ženama i devojčicama koje su u riziku od ubistva iz časti.

Od 1983.godine u Turskoj abortus je legalizovan do desete nedelje trudnoće, a posle tog perioda samo u slučajevima ugroženosti zdravlja porodilje ili u slučajevima oštećenja fetusa. U slučajevima maloletstva porodilje potrebna je saglasnost roditelja. Zakon nalaže da udata žena za odluku o abortusu mora tražiti saglasnost supruga.

Premijer Erdogan je 25. maja 2012.godine u svom govoru u Parlamentu Turske pozvao na zabranu abortusa, što je izazvalo negodovanje organizacija koje se bore za ženska prava. U svom govoru je naglasio da smatra da je abortus ubistvo, i da Vlada Turske sprema zakone koji bi ženama ograničavali mogućnost abortusa.

Generalno, žene se u Turskoj i dalje suočavaju sa diskriminacijom u oblasti zapošljavanja i radnih uslova. Veliki broj žena je zaposlen u poljoprivredi, zatim u uslužnim delatnostima i neplaćenim poslovima u porodičnim firmama. Prema procenama Svetskog ekonomskog foruma žene zarađuju 58 % manje od muškaraca za obavljenje istog posla.

Deca:

Ustav Turske propisuje pozitivnu diskriminaciju kao skup mera za promovisanje dečjih prava i zaštitu dece od diskriminacije i obavezuje državu da unapređuje obrazovni i zdravstveni sistem za decu. Iako se po odluci turskog ministarstva obrazovanja deci manjinskih grupa kao što su Jermeni, Jevreji i Grci, koja nemaju državljanstvo Turske dozvoljava da pohađaju osnovo obrazovanje u školama za pripadnike manjina, oni ne dobijaju zvaničnu diplomu o završenom školovanju, što ih kasnije diskriminiše po pitanju daljeg školovanja i zapošljavanja.

Međutim deca u Turskoj i dalje su žrtve loših praksi na primer tužilaštvo je tokom 2011.godine podizalo optužnice protiv maloletnika pod antiterorističkim zakonom, većinom zbog učešća na demonstracijama, uprkos ustavnom amandmanu iz 2010.godine koji zabranjuje procesuiranje maloletnika demonstranata pod antiterorističkim zakonom Iako se tokom 2011.godine smanjio broj procesuiranja maloletnika, mnogi se i dalje drže u pritvorskim jedinicama za odrasle, pre nego što ih prebace u odeljenja za maloletnike. Pri kraju 2011.godine 17 godina star dečak je držan u pritvoru osam meseci, dok je čekao odluku Apelacionog suda o tome koji sud je nadležan u njegovom slučaju.

Zakon propisuje da najniža granica za zaključenje braka iznosi 17 godina, iako je primećeno da se se u nekim neformalnim ceremonijama venčavaju deca i od 12 godina. Pojava dečjih brakova u Turskoj i dalje je česta, iako je zabranjena zakonom, i karakteristična je pojava u siromašnim ruralnim sredinama na jugoistoku zemlje.

Tokom jula 2011.godine parlamentarni Komitet za jednakost polova i jednake mogućnost za muškarce i žene Turske, izdao je izveštaj po kojem većina porodica na istoku Turske ne smatra da je maloletni brak problematičan i neadekvatan. Prema nekim procenama oko 30 % devojčica sa istoka Turske je zaključilo brak pre svoje 17 godine.

U oktobru 2011.godine Apelacioni sud Turske je potvrdio odluku suda iz Mardiana za smanjivanje kazne za 26 ljudi, koji su osuđeni 2002.godine za silovanje i nezakonit seksualni odnos sa maloletnicom. Odluka je zasnovana na zaključku da je tadašnja 13 godina stara devojčica pristala na seksualni odnos, a olakšavajuća okolnost za smanjivanje kazne je „dobro ponašanje“ okrivljenih prilikom boravka u zatvoru. Niko od okrivljenih nije dobio kaznu dužu od 4 godine i 10 meseci.

Novinari i sloboda izražavanja:

Turska je zemlja sa najvećom represijom nad novinarima u svetu. Jedan od glavnih razloga je taj što je Turska država sa najviše pritvorenih novinara na svetu u 2012.godini.

Iako nijedan novinar nije ubijen u Turskoj tokom 2011.godine. Međutim, novinari u Turskoj su mnogo češće žrtve zastrašivanja i pretnji nego samog nasilja. Pri kraju 2011.godine preko 100 novinara nalazilo se u turskim pritvoru, od kojih su 17 odgovorni urednici. Takođe i oko 30 distributera se nalazilo u pritvoru krajem 2011.godine. Za većinu ovih novinara je podignuta optužnica na osnovu Antiterorističkog zakona pod optužbom za ugrožavane nacionalne bezbednosti zemlje.

Krivični zakonik i antiteroristički zakon koji su na snazi u Turskoj, sadrže mnoge odredbe koje ograničavaju slobodu štampe i javnog govora o pojedinim političkim i kulturnim osetljivim temama (kao što je kritikovanje Vlade i pitanje Kurda i upotrebe kurdskog jezika). Zakon o medijima kao i Zakon o zaštiti uspomene na vladara Ataturka takođe sadrže odredbe koje ograničavaju slobodu izražavanja u smislu da je zabranjeno kritikovati lik i delo osnivača moderne turske države Kemala Ataturka.

Član 301. Krivičnog zakona kriminalizuje vređenje turske nacije, ali se tokom 2011.godine smanjio broj slučajeva u kojima se koristi za optužbe protiv novinara. Prema izveštajima Ministarstva pravde Turske, ministar je primio oko 305 žalbi koje se tiču pritvaranja po članu 301. Krivičnog zakon tokom 2011.godine od kojih je 297 odbacio, uz saglasnost za ostalih osam da se istraga nastavi. Tursko tužilaštvo nastavilo je i tokom 2011.godine da podiže optužnice protiv pisaca, novinara i političkih lidera, pozivajući se na brojne zakone koji ograničavaju medijske slobode.

Međunarodne i nacionalne humanitarne organizacije iskazuju posebnu zabrinutost zbog preširokog obima tumačenja Antiterorističkog zakona i njegovu zloupotrebu u odnosu na novinare i pisce, u smislu da oni koji kritikuju Vladu ili njene funkcionere ili javno govore o problemu u upotrebe kurdskog jezika, se najčešće procesuiraju po odredbama za ugrožavanje nacionalne bezbednosti.

Vlada Turske je i tokom 2011.godine nastavila da ograničava slolobodu izražavanja pripadnicima određenih religijskih, političkih, kulturnih grupa. Iako se u Turskoj održavaju javne debate o pitanjima uticaja islama na politička zbivanja, pitanje Kurda, Tursko-jermenskog sukoba, većina onih koji pišu ili govore o tim temama su u riziku od pokretanja istrage. Više od 4 000 slučajeva koji su pokrenuti protiv kurdskih političara nastavljeno je tokom 2011.godine. Većina ovih istraga se tiče izjava u kojima se kritikuje Vlada ili zbog podrške Radničkoj partiji Kurdistana ili njenom lideru Abdullahu Odžlanu.

Iako širom Turske postoje razne novinske agencije koje izveštavaju na brojnim jezicima, uključujući kurdski, jermenski, arapski, engleski i farsi, vlasti često vrše cenzuru medija koji objavljuju na kurdskom jeziku, pogotovo na jugoistoku zemlje. Konfiskuju im stvari ili ih privremeno zatvaraju, pozivajući se na antiteroristički zakon.

U većini slučajeva pojedinci ne mogu da kritikuju državu ili Vladu, bez rizika od građanskog ili krivičnog gonjenja. Mnogi turski novinari su pritvoreni tokom 2011.godine zbog vređanja javnih službenika, najviše zbog vređanja turskog premijera Erdogana. Tokom trajanja kampanje za parlamentarne izbore 2011.godine, vladini zvaničnici najviše su se pozivali na zakon o kletvi, kako bi sprečili oponente da iznose svoje kritike.

Hapšenja i krivična procesuiranja novinara, pisaca, kurdskih intelektualaca i političkih aktivista utiču na ograničavanje slobode izražavanja. Da bi izbegli krivično gonjenje, intlektualci, pisci, novinari i medijski izveštači se u sve većem broju slučajeva podvrgavaju autocenzuri.

Prema poslednjim procenama, u decembru 2012.godine u turskim pritvorima se nalazilo oko 49 novinara. Oko 70% turskih novinara koji su pritvoreni tokom 2012.godine je kurdske nacionalnosti, i oni su najčešće optuženi za favorizovanje i podržavanje Radničke partije Kurdistana. Oni se procesuiraju na osnovu aniterorističkog zakona po optužbi za ugrožavanje nacionalne bezbednosti.

Neki od primera ograničavanja slobode izražavanja:

Gradonačelnik Diyarbakira, Osman Baydemir, je suočen sa brojnim službenim, građanskim i krivičnim optužbama i istragama zbog upotrebe kurdskoj jezika, širenja i propagiranja terorizma. Tokom 2011.godine tužilaštvo Turske je otvorilo 13 novih istraga protiv Baydemira, od kojih je većina zbog izrazavanja političkih stavova i korišćenja kurdskog jezika u svojim javnim nastupima. Iako je tokom 2011.godine dobio dve oslobađajuće presude i četri osuđujuće presude, on je i dalje ostao na mestu gradonačelnika. U februaru 2011.godine Opšti sud u Ankari doneo je presudu da Baydemir treba da plati 30 000 lira (16 000 USD) kao nadoknadu premijeru Erdoganu zbog rečenice koju je izjavio 2009.godine. Naime sud je presudio da je rečenica „Kažemo onima koji nas razdvajaju na jastrebove i golubove da treba da idu u pakao“ bila povreda Erdoganovih ličnih prava. Odluka o žalbi na ovu presudu nije donesena do kraja 2011.godine.

U martu 2011.godine Apelacioni sud Turske je potvrdio presudu po kojoj nobelovac Orhan Pamuk treba da plati 6 000 lira (3 200 USD), za nematerijalnu štetu koju je izazvao objavljivanjem svog članka u Švajcarskom časopisu 2005.godine. Po odluci suda on je izjavom „Ubili smo 30 000 Kurda, i milion Jermena,“ izvršio „povredu nečije ličnosti“, pod kojom se podrazumevaju lični identitet, dostojanstvo, čast i religija.

Više od 2 800 studenata se nalazi u pritvorima širom Turske , većinom pod optužbom za terorizam. Oni su većinom pritvoreni nakon što su učestvovali ili organizovali demonstracije na kojima je kritikovana Vlada Turske ili neki njeni članovi.

Interno raseljena lica, izbeglice i tražioci azila:

Vlada Turske generalno dobro sarađuje sa UNHCR i drugim međunarodnim organizacijama sa ciljem pružanja zaštite i zbrinjavanja interno raseljenih lica, izbeglica, tražioca azila koji čekaju razmeštaj u neku treću zemlju i apatrida.

Prava migranata i tražilaca azila u Turskoj do kraja 2012.godine nisu bila regulisana pred zakonom. Uz asistenciju UNHCR u Turskoj je tokom 2012.godine bio u izradi nacrt Zakona o azilu. Do kraja 2012.godine vlasti nisu prezentovale planirani Zakon o regulisanju prava i statusa tražilaca azila i izbeglica.

Iako je Turska zadržala geografsko ograničenje u tumačenju Konvencije o statusu izbeglica iz 1951.godine, na lica koja potiču sa prostora Evrope, Turska u većini sučajeva izlazi u susret tražiocima azila sa drugih prostora, dok im UNHCR ne pronađe neko drugo sigurno mesto za boravak..

Tokom 2011. godine u Turskoj je povećan broj tražilaca azila koji su pristizali iz Irana, Iraka i Somalije, u odnosu na 2010.godinu. U postupku odlučivanja o zahtevu za azil, službenici su najčešće arbitrarno donosili negativne odluke, rezultujući time prisilno vraćanje ljudi u zemlje iz kojih potiču.

Stranci koji zatraže azil nakon što su uhvaćeni od strane bezbednosnih službi Turske smešteni su pritvorske centre – „gostinske kuće“ za strance (Guest houses for foreigners), koji se nalaze pod upravom Odeljenja za strance turske nacionalne policije.

Glavni nedostaci i problemi u ovim centrima su nedostatak prostora i prevelik broj ljudi, kao i ograničen pristup prirodnom svetlu. Prijavljeno je par slučajeva zloupotrebe od strane policije u ovim centrima tokom 2011.godine.

Praksa u Turskoj je da se izbeglice i tražioci azila koji ilegalno uđu na teritoriju Turske hapse. Ne postoji vremensko ograničenje koliko oni mogu biti držani u pritvoru.

Usled novonastale situacije u Siriji gdje je početkom 2011.godine izbio građanski rat u Turskoj je došlo do naglog povećanja priliva novih migranata za oko 60%. Od aprila 2011.godine i izbijanja nemira u Siriji do sredine 2012.godine, oko 115 000 Sirijaca je pristiglo u Tursku, koja im je obezbedila privremenu zaštitu.

Turska je ustanovila privremenu zaštitu za sve Sirijce, koja se ogleda kroz politiku otvorenih granica, zabrane prisilnog vraćanja, neograničavajućeg vremenskog boravka u Turskoj, mogućnosti dobijanja pomoći u kampu u Hatay provinciji, koaj se nalazi na jugoistoku Turske.

Uprkos politici otvorenih granica, veruje se da je krajem septembra 2012.godine na sirijsko-turskoj granici od 8 000 do 10 000 ljudi čekalo da bude smešteno u neki od turskih kampova.

Većina sirijskih izbeglica živi u kampovima koji se nalaze na graničnim provincijama Turske i Sirije kao što su provincije Hatay, Gazintep, Kalis i Sanliufra. Smeštajni kapaciteti ovih kampova nisu dovoljni za ovako veliko broj izbeglica, zbog čega je u drugoj polovini 2012. godine počela izgradnja dodatnih kampova.

Lokacija kampova na samoj granici sa Sirijom dovodi u pitanje bezbednost samog stanovništva tih kampova. Prema međunarodnim standardima, za obezbeđivanje sigurnosti i zaštite izbeglica, kampovi treba da budu smešteni oko 50 km2 od granice sa zemljom porekla izbeglica.

Uprkos smeštaju u nekom od turskih kampova, mnogim izbeglicama iz Sirije nije omogućen pristup UNHCR ni mogućnost da zatraže azil. Sloboda kretanja i kontakata izvan kampova im je često bila ograničavana tokom 2011.godine , a postoje i izveštaji o brojnim Sirijcima koji su oteti iz turskih kampova, i vraćeni ponovo u Siriju. Sirijskim izbeglicama u Turskoj nije dozvoljeno da se javno izjašnjavaju o stanju u Siriji.

Uprkos tome, opšta ocena je da je turski odgovor na ogroman priliv imigranata bio efikasan i da je zadovoljio osnovne standarde u vezi obezbeđivanja hitnog smeštaja u kampovima, obezbeđivanju hrane i medicinske zaštite.

Prema izveštajima koje je objavio turski premijer, 1. oktobra 2012. godine u Turskoj se nalazilo 93 600 sirijskih izbeglica, koji su bili smešteni u 12 kampova, privremenim prihvatnim centrima, i kontejnerskim naseljima.

Unutar kampova nalazi se škola, džamija, policijska i zdravstvena jedinica, igralište za decu. U kampovima je obezbeđena ishrana izbeglica, koji tri puta dnevno dobijaju topao obrok. Oko 72% populacije koje se nalazi u ovim kampovima čine žene i deca.

Takođe postoje izjave sirijskih izbeglica koji žive u pivatnom smeštaju pograničnom delu Sirije i Turske da im je turska policija tokom septembra 2012.godine upadala u domove, i pretila