Ljudska prava

Opozicija:

Iranska Vlada je u toku 2011.godine nastavila značajno da ograničava građanske slobode iranskog naroda, sa posebnim naglaskom na slobodu izražavanja i slobodu udruživanja. Režim posmatra kao pretnju svakog ko izrazi i najmanje neslaganje sa politikama iranske Vlade. Građani koji kritikuju vlast, učestvuju u mirnim protestima ili se bore za ljudska prava i demokratiju su zastrašivani, maltretirani, hapšeni, pritvarani i mučeni.

Praksa arbitrarnih hapšenja opozicionih aktivista i boraca za ljudska prava je široko rasprostranjena u Iranu. Građani koji se protive politikama Vlade zadržavaju se u pritvoru nedeljama, čak i mesecima bez ikakve formalne optužbe i bez obaveštavanja njihovih porodica.

Tokom februara i marta 2011.godine su se nastavile demonstracije na ulicama glavnog grada Teherana i u nekoliko drugih većih gradova. Demonstracije su bile organizovane u znak podrške pro-demokratskim protestima u susednim arapskim zemljama ali i kao vid protesta protiv pritvaranja iranskih opozicionih lidera. Vlasti Irana su nasilnim putem odgovorile na ove proteste, što je dovelo do smrti najmanje tri osobe, dok je na stotine građana uhapšeno.

Nakon što su bivši predsednički kandidati i opozicioni lider Hossein Mousavi i Mehdi Karroubi uputili poziv građanima za izlazak na masovne proteste u februaru 2011.godine, bezbednosne snage Irana su arbitrarno uhapsile na desetine članova opozicije u Teheranu i drugim gradovima. Nekoliko dana kasnije oba lidera, Mousavi i Karroubi su stavljeni u kućni pritvor zajedno sa svojim ženama bez ikakve formalne optužbe.

Vlasti Irana su u ovom periodu ( početak 2011.godine ) izdavale i opšte naloge za hapšenje (general warrants) kako bi se neometano vršila hapšenja protestanata ili onih osoba za koje se smatra da su protivnici režima. Ovi opšti (blanko) nalozi su kritikovani od strane Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija jer ne sadrže podatke i imena ljudi koji su uhapšeni.

Tokom 2011.godine režim je vršio progon političkih aktivista, studenata i advokata. Mnogi od njih su optuženi za „širenje propagande protiv režima“, “ nanošenje uvrede režimu“ i otpadništvo. Ove slučajeve Vlada Irana je procesuirala kao slučajeve od važnosti za nacionalnu bezbednost države.

Vlasti kontrolišu političke opozicione aktiviste i tako što privremeno suspenduju neosnovane sudske procese protiv njih, a potom dozvole bezbednosnim službama da ih ponovo hapse. Jedan od načina na koji se vrši zastrašivanje članova opozicije u Iranu je kontinuirano pozivanje na informativne razgovore.

Režim Irana utiče na kontrolu opozicije i tako što bivšim političkim pritvorenicima izdaje zabranu izlaska iz zemlje.

Pojedinci koji javno kritikuju Vladu Irana suočavaju se sa represijom. Vlasti vrše nadzor nad sastancima, kretanjem i komunikacijom između članova opozicije i političkih aktivista.

Tokom 2011.godine zabeleženo je nekoliko slučajeva u kojima su vlasti Irana procesuirale građane optužujući ih za vređanje režima na osnovu presretanja njihovih pisama, i-mejlova i drugih oblika javne komunikacije.

U oktobru 2011.godine opozicione novine Rah-e Sabz su objavile da je studentski aktivista Peyman Aref kažnjen sa 74 udaraca bičem zbog pisanja „uvredljivog pisma“ predsedniku Ahmadinedžadu. Aref je u pismu zapravo izrazio protest zbog sistema kažnjavanja studenata koji su politički aktivni. Peyman Aref je prethodno u martu 2010.godine osuđen na jednu godinu zatvora zbog „širenja propagande protiv režima“.

Sudskom odlukom mu je stavljena i doživotna zabrana bavljenja novinarstvom, kao i na članstvo u političkim partijama.

Arbitrarna hapšenja, tortura i drugi  nehumani ili degradirajući postupci od strane pripadnika bezbednosnih snaga:

Vlada Irana i njene bezbednosne službe vrše brojne akte arbitrarnih hapšenja, nezakonitih ubistava, uključujući tu i ubistva koja su rezultat mučenja, nepružanja adekvatne zdravstvene nege i batinanja.

Redovne i paramilitarne jedinice bezbednosnih snaga Irana, kao što je Basij jedinica, vrše brojna kršenja ljudskih prava, ali ne postoje transparentni mehanizmi uz pomoć kojih bi se ovi slučajevi istraživali i procesuirali. Basij jedinica je paramilitarna jedinica koja je pod kontrolom trupa islamske revolucionarne garde (IRGC), jedne od jedinica iranske vojske.

.Za vreme februarskih protesta 2011.godine koji su održani u znak podrške „arapskom proleću“, pripadnici vladine Basij jedinice su počinili nekoliko nezakonitih ubistava. Bezbednosne snage Irana su 14.februara 2011.godine lišile života dva studenta tokom demonstracija. Ubrzo potom, režimske novine su objavile vest da su studenti zapravo bili pripadnici Basij jedinice, a da su ubijeni od strane pripadnika terorističke grupe. Porodica i prijatelji poginulih studenata su demantovali ove navode.

Arbitrarna hapšenja su rasprostranjena praksa koju vlasti Irana koriste kako bi raširile strah među političkim aktivistima koji su pripadnici opozicije i protivnici režima. Hapšenje i držanje pojedinaca na izolovanim mestima bez mogućnosti komunikacije je takođe uobičajan metod koji koriste bezbednosne snage.

Policajci u civilu ili pripadnici bezbednosnih snaga Irana često odvode novinare i političke aktiviste bez obaveštenja, a vladini zvaničnici poriču umešanost vlasti u ove nestanke.

Takođe prijavljeni su i slučajevi da vlasti Irana privode pojedince i drže ih na izolovanim mestima i po nekoliko dana ili duže, pre nego što im dozvole da se jave porodicama. Ovim pojedincima je često oduzeto pravo da imaju zakonskog predstavnika. U zakonu nije određen vremenski rok za pritvor, niti pravno sredstvo da se proveri zakonska osnovanost pritvaranja.

Policajci u civilu često bez ikakvog sudskog naloga vrše racije po kućama ili kancelarijama, pri čemu konfiskuju lična dokumenta, pasoše, kompjutere i hapse pojedince koji su osumnjičeni za širenje propagante protiv Vlade Irana.

Iako Ustav Irana i zakon zabranjuju torturu, postoje brojni izveštaji o tome kako pripadnici bezbednosnih snaga Irana i zatvorsko osoblje vrše torturu nad osobama u pritvoru i zatvorenicima.

Vlada Irana je u više navrata podržavala upotrebu šibanja i amputacije, navodeći da su to mere kažnjavanja a ne metod mučenja. Naime, šibanje i amputacija su prema iranskom krivičnom zakonu definisane kao legitimne kazne za određena dela,kao što su vređenje javnih funkcionera, objavljivanje lažnih informacija, zločini protiv javnog morala kao na primer preljuba, što nailazi na velike kritike međunarodne zajednice.

Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za slučajeve mučenja i drugih surovih, nehumanih ili degradirajućih postupaka ili kažnjavanja je objavio da su batinanje, boravak u samici, maltretiranje i uskraćivanje medicinske nege uobičajena praksa postupanja pripadnika bezbednosnih snaga u Iranu. Ovakvo ponašanje se uglavnom primenjuje prema članovima opozicije, novinarima i aktivistima za ljudska prava.

Neke od uobičajenih metoda mučenja i zlostavljanja koje se koriste prilikom pritvaranja i u zatvorima su: batinanje, silovanje, seksualno ponižavanje, šutiranje privedenih lica vojničkim čizmama, vešanje privedenih lica za ruke i noge, pravljenje opekotina uz pomoć cigareta, čupanje noktiju, uskraćivanje sna, šibanje kablovima, dok se u nekim slučajevima pritvorenici teraju da jedu izmet. Kako bi se mučenje intenziviralo, zatvorenici prvo bivaju poliveni vodom, a potom udarani strujom iz električnim kablovima. Električni kablovi se koriste i u svrhu izvođenja elektrošokova na reproduktivnim organima pritvorenika.

Kao jednu od tehnika vršenja torture nad pritvorenicima, pripadnici bezbednosnih snaga koriste i „belo mučenje“. Naime, zatvorenici se stavljaju u samice koje su obojene u belo, odeća zatvorenika je takođe bela, dok im se kao hrana daju samo bele namirnice na belim tanjirima. Prilikom boravka u ovim samicama, zatvorenicima je zabranjeno da govore ili da na bilo koji način ispuštaju glas. Ova metoda dovodi do senzorne deprivacije i gubljenja osećaja identiteta kod osobe koja joj je izložena.

Sudski postupak:

  Ustavom Irana je definisano da je pravosuđe „nezavisna grana vlasti“, ali je u praksi sudski sistem korumpiran i podložan političkom uticaju, odnosno pritisku izvršne grane vlasti.

Pravosudni sistem je odigrao ključnu ulogu u podrivanju političkih reformi i u suzbijanju disidentskog pokreta tako što je procesuirao i zatvarao reformistički orijentisane političare, novinare, studente i borce za ljudska prava na osnovu slabo potkrepljenih optužbi baziranih na ugrožavanju državne bezbednosti.

Iranski zakon nije definisao šta je politički zločin niti šta se pod tim terminom podrazumeva. Nedefisanost ovog pojma omogućava zvaničnicima, u koje spada i predsednik Irana, Mahmud Ahmadinedžad, da daju izjave kako u toj zemlji nema političkih zatvorenika. Međutim, posmatrači za ljudska prava su dokumentovali na desetine slučajeva osoba koje su u zatvoru zbog svojih uverenja i političkih aktivnosti.

Prema iranskom pravu, optuženi ima pravo na javno suđenje koje uključuje i porotu. Ipak, ovo pravo je često zanemarivano u praksi.

Službenici u pravosuđu zanemaruju pravo na pravedno suđenje. Sudstvo takođe zanemaruje i pretpostavku nevinosti optuženih, kao i pravo da optuženi izabere advokata ili da mu se isti dodeli.

Advokati koji brane političke zatvorenike ističu da sudije nisu nezavisne i da su često pod uticajem zvaničnika obaveštajnih službi Irana. Brojni politički aktivisti i kritičari Vlade Irana koji se nalaze u zatvoru, osuđeni su na osnovu nejasno definisanih optužbi kao što su „delovanje protiv nacionalne bezbednosti“, „širenje propagande protiv sistema“, „vređanje iranskih vođa“ i „učestvovanje na nezakonitom skupu“.

Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za stanje ljudskih prava u Iranu, Ahmed Shaheed, je u svom izveštaju iz oktobra 2011.godine naveo da postoji nekoliko optužbi da su tužioci bili upućeni u to kakva će biti sudska odluka i pre nego što bi se optuženi pojavio u sudnici na izricanju kazne.

Politički zatvorenici su primoravani da se odreknu svog prava da izaberu advokata koji će ih braniti. Ni advokati optuženih nisu pošteđeni u ovom procesu, jer oni advokati koji brane političke zatvorenike i sami postaju žrtve maltretiranja, ispitivanja i pritvaranja, većinom pod optužbama za ugrožavanje državne bezbednosti i sistema. U periodu od 2009.godine do početka 2012.godine, čak 42 advokata koji su zastupali političke zatvorenike su procesuirana.

Sudije određuju velike iznose za kauciju političkim pritvorenicima, koje u nekim slučajevima iznose i do 800 hiljada dolara (USD). Ovi iznosi znatno nadmašuju finansijske mogućnosti pritvorenika, čije porodice bivaju primorane da prodaju imovinu kako bi sakupile dovoljan novčani iznos.

Sudija može na osnovu diskrecione odluke da produži pritvor optuženom, te se dešava da pritvor pre početka suđenja traje i po nekoliko meseci.

Često se događa da se suđenja vrše u tajnosti, dok su druga namerno otvorena za javnost kako bi se publikovalo iznuđeno priznanje.

Postojanje smrtne kazne u iranskom pravosudnom sistemu je predmet konstantnih kritika od strane međunarodnih organizacija. Iran je prva zemlja u svetu prema broju izvedenih pogubljenja po glavi stanovnika u toku godine.

Iako je najveći broj osoba pogubljeno zbog prekršaja vezanih za narkotike, veliki broj političkih zatvorenika je takođe osuđen na smrt i to najčešće zbog moharebeha (neprijateljstva prema Bogu). Posmatrači za ljudska prava navode da su brojne osobe koje su pogubljene zbog krivičnog dela kao što je trgovina narkoticima zapravo politički disidenti.

Samo u januaru 2011.godine su pogubljene 83 osobe. Do septembra 2011. godine izvedeno je više od 200 zvanično objavljenih pogubljenja, uključujući i preko 20 javnih vešanja. Procenjuje se da je još najmanje 146 pogubljenja izvedeno u tajnosti, bez znanja advokata ili rođaka optuženog. U 2011.godini izvedeno je oko 670 pogubljenja.

Prema izveštaju Specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Iranu Ahmeda Shaheed-a iz oktobra 2012.godine, najmanje 300 pogubljenja je izvedeno od januara do oktobra 2012.godine.

Žene:

Ustavom Irana su formalno zagarantovana jednaka prava žena i muškaraca pred zakonom, kao i sva ljudska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava koja nisu suprotstavljena vrednostima islamske religije.

Međutim, islamski građanski zakon i krivični zakon Irana legalizuju subordinaciju (potčinjavanje) žena, tretirajući ih kao građane drugog reda sa nejednakim pravima.

Zakon Irana uskraćuje ženama jednaka prava u pitanjima braka, razvoda, starateljstva nad decom i nasledstva. Svedočenje dve žene na sudu ima snagu svedočenja jednog muškarca. Žena u Iranu ne može da izvadi pasoš niti da putuje bez pismene dozvole muža. Ženama je neophodna dozvola muža ili oca da bi putovale van granica zemlje.

Jedan od vidova diskriminacije žena je taj što iako žene mogu da se kandiduju za poslanička mesta u Parlamentu i gradskom Veću, one ne mogu da se kandiduju za mesto predsednika Irana niti za Skupštinu eksperata.

Ženi je neophodna dozvola za brak od njenog staratelja bez obzira na njene godine. Iranka ne može da prenese svoju nacionalnost na dete koje je rođeno u braku sa stranim državljaninom.

Iranski državni mediji promovišu tradicionalne uloge za žene pre nego ulogu žene kao profesionalca u svojim karijerama. Neki zvaničnici, uključujući predsednika Ahmadinedžada ohrabruju žene da posvete više vremena porodici i da rade pola radnog vremena ili od kuće.

Preljuba se u Iranu kažnjava kamenovanjem, ali nije zabeležen nijedan slučaj kamenovanja tokom 2011.godine. Zakon omogućuje žrtvi kamenovanja da bude oslobođena ukoliko on/ona uspe da pobegne i preživi. Međutim, ženama je mnogo teže da pobegnu, s obzirom da se one prilikom kamenovanja zakopavaju do vrata. Sa druge strane, muškarci su zakopani samo do struka.

Mediji su izvestili o nekoliko hapšenja tokom leta 2011.godine, kada su policajci zaustavljali vozila kako bi uhapsili žene koje ne nose hidžab (tradicionalna muslimanska nošnja za žene). Naime od 1979.godine, ubrzo nakon osnivana islamske Republike Iran usvojen je zakon po kojem su žene obavezne da nose hidžab. Tokom cele 2011.godine su zabeleženi brojni slučajevi u kojima su žene hapšene zbog oblačenja tesne odeće.

Verske manjine:

Ustav islamske Republike Irana proglašava šiitsko tumačenje islama za zvaničnu državnu religiju.

Ustavom su takođe sunitskim muslimanima data veća prava nego ostalim verskim manjinama u zemlji. Njima se garantuje „puno poštovanje religije“ i sloboda da izvode verske obrede. Međutim, u praksi su sunitski muslimani žrtve diskriminacije i marginalizacije jer šiiti drže svu političku moć u državi u svojim rukama. Sunitima nije dozvoljeno da grade džamije u većim gradovima (uključujući i Teheran). Još jedan dokaz diskriminacije je što od 1979.godine nijedan sunitski musliman nije izabran na mesto ministra u Vladi Irana ili na mesto zamenika ministra. Suniti, koji čine oko 10 % stanovništva u Iranu, su diskriminisani i što se tiče zapošljavanja.

Ostale manjinske verske zajednice u Iranu čine samo 2 % od ukupnog broja stanovnika i njih čine: Zoroastrijanci, Jevreji, hrišćani i Bahajci.

U provinciji Fars, pripadnici jedinice Basij (paramilitarne jedinice pod kontrolom iranske vojske) su u septembru 2011.godine napali članove najveće Sufi grupe (Sufisti su pripadnici jedne od frakcija islama) i ubili jednog od članova te grupe.

Zoroastrijanci (pripadnici religije zasnovane na predanjima proroka Zaratustre ), Jevreji i hrišćani su priznati kao verske manjine po iranskom Ustavu. Ukupno pet mesta u Parlamentu Irana je rezervisano za ove tri grupe, ali pripadnici ovih verskih grupa nemaju prava da imaju značajnije funkcije u Vladi.

Zakonom Iaran je definisano da musliman koji se preobrati u drugu religiju može biti kažnjen smrtnom kaznom zbog otpadništva od islama. Na desetine evangelističkih hrišćana je uhapšeno u toku 2011.godine jer su se preobratili iz islama u evangelističku veru.

U septembru 2011.godine sud je osudio šest članova iranske evangelističke crkve na jednu godinu zatvora zbog „širenja propagande protiv države“ i praktikovanja prozelitizma (nametljivo nagovaranje i uticaj na pojedince sa ciljem da pređu u drugu veru).

Najpoznatiji primer diskriminacije evangelista je slučaj pastora Yousefa Nadarkhania. Nadarkhani se još od 2009.godine nalazio u zatvoru gde mu je nekoliko puta prećeno da će biti optužen za otpadništvo od islama ukoliko se ne odrekne svoje religije. Nakon što je odbio da se odrekne evangelizma, sud je potom 2010.godine doneo presudu kojom proglašava Yousef-a krivim za otpadništvo i osuđuje ga na smrtnu kaznu. Ovu presudu je potvrdio Vrhovni sud u junu 2011.godine. Nakon pritiska javnosti i nevladinih organizacija, Yousef-u je zakazano novo suđenje za septembar 2012.godine. Na suđenju u septembru 2012.godine pastor Nadarkhani je oslobođen optužbi za otpadništvo.

Ustav Irana ne priznaje bahaizam kao religiju, bez obzira što su Bahajci najveća nemuslimanska verska manjina u Iranu. Naime, bahai religija je nastala u Iranu i zasniva se na preuzimanju elemenata svih drugih religija i teži ka uspostavljanju jedne univerzalne zajednice. Bahajci, koji su proglašeni za jeretike od strane iranskih vođa, su sistematski proganjani i lišeni osnovnih prava, uključujući i pravo na visoko obrazovanje. Broj Bahajaca koji su zatvoreni na osnovu politički motivisanih optužnica je tokom 2011.godine bio u porastu.

Vlasti Irana vrše progon i onih Bahajaca koji drže predavanja i podučavaju članove svoje zajednice, kojima režim ne dozvoljava da pohađaju fakultet.

U maju 2011.godine pripadnici bezbednosnih snaga su uhapsili najmanje 30 Bahajaca tokom serije koordinisanih racija u nekoliko većih gradova. Svi koji su uhapšeni su bili povezani sa Bahajskim institutom za visoko obrazovanje (Baha’i Institute for Higher Education). Ovaj institut je osnovan 1987.godine kao odgovor vlastima na lišavanje bahajskih studenata prava na visoko obrazovanje. U oktobru 2011.godine najmanje 100 Bahajaca se nalazilo pritvoreno u iranskim zatvorima.

Etničke manjine:

Ustav Irana garantuje poštovanje prava svim etničkim grupama i plemenima. Ipak, u praksi se etničke manjine između ostalog i Kurdi, Baloki, Azeri i Turkemni često suočavaju sa diskriminacijom i marginalizacijom.

Pripadnici etničkih manjina žive najčešće u nerazvijenim i zapostavljenim oblastima države. Njima nije dozvoljeno da upotrebljavaju svoj jezik u medijima i u školama.

Vlada Irana reaguje na žalbe etničkih manjina i na nemire koji su izazvani diskriminacijom manjinskih grupa tako što ih ignoriše ili tako što ih suzbija nasilnim putem.

U poslednje dve godine, u periodu od 2010. do 2012.godine, represija nad etničkim manjinama je povećana. Vlada Irana ograničava kulturnu i političku aktivnost Azara, Kurda, Baloka i arapske manjine.

U aprilu 2011.godine vlasti Irana su ugušile proteste u oblasti Khuzestan, koja se nalazi na jugozapadu Irana, na kojima su pripadnici arapske etničke manjine (kojih u Iranu ima oko pola miliona ) protestvovali protiv političke, društvene i ekonomske diskriminacije ove etničke manjine. U sukobima policije i protestanata poginulo je najmanje deset osoba, dok je oko 150 osoba uhapšeno. U januaru i februaru 2012.godine u Iranu je otpočeo talas hapšenja aktivista za prava arapske manjine. Samo u gradu Shush, pripadnici Ministarstva za obaveštajne poslove (Ministry of Intelligence) su uhapsili preko 30 osoba koje su aktivno podržavale i pozivale na bojkot parlamentarnih izbora u martu 2012.godine. Akcija hapšenja je rezultirala sa preko 60 uhapšenih osoba u provinciji Khuzestan, na jugozapadu Irana.

Kurdi, koji kao jedna od najbrojnijih etničkih manjina u Iranu (naseljavaju većinom severozapadne delove Irana) su takođe izloženi primerima lošeg postupanja od strane iranske vlasti. Zaključno sa oktobrom 2011.godine najmanje 16 pripadnika kurdske etničke manjine je čekalo izvršenje smrtne kazne, jer su optuženi za navodne zločine protiv nacionalne bezbednosti i za moharebeh („neprijateljstvo prema Bogu“, što je glavno krivično delo u Iranu ).

Sloboda medija i izražavanja:

Ustavom Irana je garantovana sloboda govora i sloboda štampe, osim ukoliko su govor ili tekst u suprotnosti sa fundamentalnim principima islama ili „prava javnog mnjenja“. Međutim, Ustavom Irana nije jasno određeno šta spada pod „fundamentalne principe islama“ i šta su to „prava javnog mnjenja“, što u praksi dovodi do toga da vlasti slobodno tumače ove odredbe ograničavajući time slobodu govora.

Prema zakonu Irana, „svako ko širi bilo koji oblik propagande protiv države“ može da bude kažnjen zatvorskom kaznom od godinu dana, iako u zakonu nije definisano šta spada pod „propagandu“. Zakon takođe omogućava procesuiranje pisaca koji svojim pisanjem podstiču na dela protiv države i nacionalne bezbednosti, ili koji svojim pisanjem vređaju islam. Kazna za pisanje koje vređa islamsku religiju je smrtna kazna.

Komitet za zaštitu novinara navodi da je i u toku 2011.godine Vlada Irana nastavila kampanju uperenu protiv novinara i slobode medija. Vlada Irana je tokom cele godine privodila, pritvarala, mučila ili novčano kažnjavala urednike i novinare zbog njihovog izveštavanja. Iran je država sa najvećim brojem uhapšenih novinara na svetu.

Zaključno sa decembrom 2011.godine, u iranskim zatvorima nalazilo se 42 novinara. Od ukupnog broja novinara, čak polovina njih je optužena zbog vršenja dela koja su usmerena protiv države i smeštena u samicama u iranskim zatvorima.

Iranske vlasti su u septembru 2012.godine uhapsile Zhilu Bani-Yaghoub, novinarku koja je više puta tokom prethodne tri godine dobila nagradu za novinarsku hrabrost i osudile je na godinu dana zatvorske kazne zbog širenja propagande protiv režima. Odlukom suda joj je zabranjeno pojavljivanje u medijima i bavljenje novinarstvom tokom narednih 30 godina.

Nevladine organizacije su izvestile da je tokom 2011.godine najmanje 60 novinara bilo prinuđeno da napusti Iran zbog straha od progona.

Vlada Irana je u toku 2011.godine zabranjivala zaposlenima u stranim medijima da snimaju video snimke ili da fotografišu na celoj teritoriji zemlje. Strani dopisnici moraju da dostave detaljne planove puta i teme svojih članaka pre nego što im se odobri viza. Iako su veće međunarodne novinske kuće zadržale prisustvo u glavnom gradu Teheranu, njihovi novinari ne mogu slobodno da se kreću i izveštavaju, naročito u oblastima van glavnog grada.

Takođe, Vlada Irana je pod izgovorom „zaštite nacionalne bezbednosti“ tokom 2012.godine procesuirala novinare i pojedince koji su davali intervjue za zapadne medije.

Tokom 2011.godine, Vlada Irana je zabranjivala, zatvarala i cenzurisala publikacije koje su bile kritične prema vlastima. Vlada Irana je značajno ograničila delovanje nezavisnih medija zatvaranjem ili zabranjivanjem opozicionih i reformističkih novina, kao i cenzurisanjem vesti. Štampani mediji koji su pod kontrolom Vlade su takođe žrtve restrikcija i cenzure.

Sve veći broj političkih, socijalnih i kulturnih tema se smatra nepoželjnim. Visoki savet za nacionalnu bezbednost (High National Security Council) često izdaje novinama direktive putem kojih zabranjuje izveštavanje o određenim temama, kao što su kršenja ljudskih prava i opozicioni pokret.

U septembru 2011.godine Ministarstvo za kulturu i usaglašavanje sa islamom je zatvorilo nedeljnik Shahrvand (što u prevodu znači Građanin) i dnevne novine Ruzegar (Vreme), zbog vređanja vlasti i „propagande usmerene protiv države“.

Prema Ustavu Irana , privatno emitovanje programa je zabranjeno. Svi sadržaji na kanalima državne televizije, koja je glavni izvor informacija za mnoge Irance, su strogo nadzirani i cenzurisani. Od poslednjih predsedničkih izbora 2009.godine pa sve do danas, državna televizija je najčešće ignorisala proteste opozicije ili je o njima izveštavala u negativnom kontekstu. Deo sadržaja koji se emituje na državnoj televiziji se pušta u etar po naređenjima službi bezbednosti Irana, uključujući i iznuđena priznanja političkih zatvorenika.

Vlada Irana kontroliše i održava monopol nad svim televizijskim i radio stanicama koje deluju u Iranu. U novembru 2011.godine, šef policije je upozorio kompanije koje reklamiraju emitovanje kanala preko satelita da bi mogle da se suoče sa krivičnim optužbama zbog toga. Emitovanje stranih programa kao što su BBC Persian i Glas Amerike (Voice of America) je u toku 2011.godine bilo blokirano od strane vlasti Irana, navodno zbog špijunaže i širenja zavere protiv Irana.
Izdavači knjiga su u obavezi da, pre objavljivanja knjiga, zatraže dozvolu za to od Ministarstva kulture i usaglašavanja sa islamom (Ministry of Culture and Islamic Guidance), koje vrši pregled svih rukopisa. Ovo ministarstvo takođe vrši proveru i stranog štampanog materijala pre nego što se objavi na domaćem tržištu.
U januaru 2011.godine Vlada Irana je zabranila objavljivanje i prodaju svih knjiga pisca Paula Koelja ( Paulo Coelho) zbog toga što je pružio podršku novinaru koji je govorio protiv iranske vlade.

Sloboda interneta:

Režim u Iranu je i tokomm 2011.godine nastavio da ograničava slobodu interneta. Svi internet servis provajderi moraju da budu odobreni od strane Ministarstva za kulturu Irana i usaglašeni sa odredbama islama. Vlasti Irana takođe zahtevaju da se svi vlasnici internet stranica i blogova registruju kod istog ministarstva.

U toku 2011.godine u Iranu je blokirano na desetine hiljada sajtova koji su proglašeni nemoralnim ili opasnim po nacionalnu bezbednost države. Iranski zvaničnici konstantno upozoravaju da se društvene mreže koriste od strane zapadnih obaveštajnih službi za skupljanje ličnih podataka i regrutovanje špijuna. Vlasti su pojačale nadzor nad internet aktivnostima iranskih građana, što dovodi do toga da je veliki broj blogera uhapšen zbog komentara ostavljenih na internetu.

Iranski režim je u 2011.godini osnovao Policijsku jedinicu za kontrolu internet sadržaja (Online police unit) kako bi pojačao kontrolu interneta. Zvaničnici su u martu 2011.godine objavili i nameru da stvore „nacionalni internet“ i tako ograniče pristup građana globalnoj internet mreži.

U nekoliko navrata tokom 2011.godine, vlasti Irana su sa namerom ograničavale brzinu interneta kako bi sprečili građane da skidaju materijale sa mreže. Na osnovu naređenja Ministarstva za komunikacije i internet tehnologiju (Ministry of Communications and Internet Technology) domaćinstvima i internet kafeima je zabranjeno da imaju brz pristup internetu.

Humanitarni radnici:

Vlada Irana je u toku 2011.godine nastavila da poriče univerzalnost ljudskih prava i nastavila je da insistira na tome da pitanja ljudskih prava treba posmatrati u kontekstu „kulture i verovanja“ jedne zemlje.

Situacija za nevladine organizacije u Iranu se značajno pogoršala tokom poslednjih godina. Vrlo mali broj nevladinih organizacija u državi može neometano da funkcioniše uz postojanje ovakve represivne politike.

Jedan od primera ograničavanja rada humanitarnih radnika i aktivista se desio u januaru 2011.godine kada sud je podigao optužnicu protiv Nasrin Sotoudeh, istaknute advokatice i aktivistkinje za ljudska prava, za „delovanje protiv nacionalne bezbednosti“, „širenje propagande protiv režima“ i „članstvo u zabranjenoj organizaciji“ (Centru za borce za ljudska prava) i osudio je na 11 godina zatvorske kazne. Sudskom odlukom je Nasrin Sotoudeh zabranjeno da se bavi pravom kao i da napušta zemlju sledećih 20 godina.

Ubrzo nakon donošenja presude za Nasrin Sotoudeh, vlasti Irana su uhapsile i njenog muža. On je pušten na slobodu bez podizanja optužbe nakon što je nedelju dana zadržan u pritvoru. U septembru 2011.godine pravosnažnom odlukom Nasrin je umanjena zatvorska kazna na šest godina zatvora.

U septembru 2011.godine serija hapšenja članova organizacije Centra za borbu za ljudska prava se nastavila. Bezbednosne snage su uhapsile Abdolfattah Soltani-ja, još jednog od istaknutih članova organizacije. Soltani je (pored optužbi za delovanje protiv nacionalne bezbednosti) optužen i za to što je primio „nezakonitu nagradu“, što se odnosilo na Soltanijevo dobijanje Nirnberške nagrade za ljudska prava (the Nurenberg International Human Rights Award).

Na meti napada su i humanitarni radnici koji se bore za prava žena i manjina.

U junu 2011.godine policajac u civilu je pretukao aktivistkinju i borca za ženska prava Haleh Sahabi-ju, što je kod nje izazvalo srčani udar, a ubrzo potom i smrt. Sredinom decembra 2011.godine jedan član parlamenta Irana, Ali Motahari je javno priznao da vlasti „nisu želele da ona umre i da je to što se dogodilo rezultat nedostatka pažnje agenata“.