Ljudska prava

Za vreme vladavine Hosnija Mubaraka povrede ljudskih prava su u Egiptu bile česte. Međutim, povrede nekih ljudskih prava su nastavljene i posle pada Mubaraka 2011.godine, kao što su zlostavljanja i torture od strane državnih bezbednosnih snaga, medijska cenzura i nastavak primene Zakona o vanrednom stanju, držanje političkih pritivnika u pritvoru bez podizanja optužnice, mučenja zatvorenika tokom pritvora i različita ograničenja protiv protestanata i nevladinih aktivista.

Vojni sudovi:

Od 28. januara 2011. godine, kada je egipatska policija povučena sa ulica i kada je faktičku vlast u Egiptu preuzeo Vrhovni savet oružanih snaga (SCAF), Vlada Egipta je počela da sprovodi vojni pravosudni sistem, umesto krivičnog.

Ljudi koji su od tada bili otpuženi za dela u vezi sa demonstracijama i nasiljem bili su izvedeni pred vojne, umesto krivične sudove, iako su bili civili. Hiljadama ljudi je suđeno po optužbama za „siledžijstvo“, nepoštovanje policijskog časa, oštećenje imovine ili vređanje vojske i ometanje rada.

Vojni sudovi u Egiptu funkcionišu na osnovu Kodeksa o postupku pred vojnim sudovima (Code of military justice – CMJ).

Kodeks o postupku pred vojnim sudovima (CMJ) dozvoljava suđenje civilima pred vojnim sudovima u tri slučaja: ako su civili prisutni u području gde je vojska raspoređena, ako ih predsednik zemlje uputi na suđenje, i ako je jedna od strana u suđenju vojno lice.

Pored toga, CMJ dozvoljava da vojni sudovi sude i maloletnim civilima, kada su oni u pratnji odrasle osobe kojoj se sudi na vojnom sudu. Takođe, CMJ daje vojnim sudovima isključivu nadležnost da utvrde svoju jurisdikciju.

Egipatski parlament je 6. maja 2012. godine odobrio amandmane na Zakonik o postupku pred vojnim sudovima kojim nisu okončana raširena vojna suđenja civilima. Usvojenim amandmanima parlament je samo ograničio pravo predsednika da uputi civile na vojni sud.

U postupcima pred vojnim sudovima krši se većina prava koja imaju osumnjičeni, kao što su pravo na pravično i javno suđenje pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom, pravo na adekvatno vreme za pripremu odbrane i pravo optuženog da ga brani advokat po njegovom izboru. Ponekad se optuženima ograničava pristup advokatu po njegovom izboru. Takođe, u vojnom pravosudnom sistemu nema kaucije, a zatvorenici često nisu ni informisani o optužbama protiv njih, sve do prvog saslušanja na sudu.

Vojni sudovi u Egiptu nisu nezavisni, zbog toga što se vojne sudije biraju od strane izvršne vlasti, na period od dve godine. Takođe, vojni sudovi često svoje presude baziraju na svedočenjima bezbednostih oficira.

Više od 12 000 civila je bilo suđeno pred vojnim sudovima pod vlašću Vrhovnog saveta oružanih snaga (SCAF) u 2011. godini, a najmanje 13 ljudi je osuđeno na smrt. Među njima je bilo i maloletnika koji su osuđeni na služenje zatvorskih kazni u zatvorima za odrasle.

Suđenja civilima pred vojnim sudovima nastavljena su i u 2012. godini. Više od 300 civila koji su uhapšeni od 4. maja 2012. godine u sukobima u Kairu, čekaju na suđenja od strane vojnih sudova.

Optužbe koje se civilima kojima se sudi pred vojnim sudovima u Egiptu stavljaju na teret, su često nejasne i izmišljene i uključuju dela kao što su oštećenje imovine, vređanje vojske i opšti vandalizam.

Represija nad demonstrantima:

Pripadnici egipatskih oružanih snaga i policije su tokom 2011.godine počinili brojna kršenja ljudskih prava, uključujući mučenja i nezakonita ubijanja civila. Većina njih nije odgovarala za svoja dela.

Za vreme protesta protiv bivšeg predsednika Mubaraka početkom 2011.godine, egipatske snage bezbednosti su preduzimale prekomernu silu protiv demonstranata, koja je u nekim slučajevima imala i smrtan ishod. Zatvorski čuvari su takođe upucali i ubili nekoliko zatvorenika tokom 2011.godine.

Vojna policija i centralne snage bezbednosti su tokom 2011.godine nastavile da koriste prekomernu silu prema civilima, kako bi razbili obnovljene proteste protiv nove vlasti. Protesti su u Egiptu obnovljeni zbog ljutnje i frustracije demonstranata usled sporog tempa političkih reformi i reformi ljudskih prava.

U martu 2011. godine SCAF (Vrhovni savet oružanih snaga – Suprime Council for the Armed Forces) je uveo zabranu štrajkova i demonstracija u zemlji, a njegove snage su tokom cele 2011.godine više puta koristile prekomernu silu u pokušajima da razbiju proteste na ulicama Egipta. U mnogim slučajevima, državne bezbednosne snage su na demonstrante ispaljivale suzavce, gumene metke ali i bojevu municiju.

Policijska brutalnost je nastavljena i posle pada Mubaraka početkom 2011.godine, naročito prema demonstrantima. Posle povlačenja zvanične policije sa ulica Egipta, hapšenje je nastavljeno od strane vojne vlasti (SCAF), koji su hapšenja, mučenja i zlostavljanja civila obavljali uz SSI (Džavna istražna služba bezbednosti) ili uz direktno učešće vojne policije.

Preko 100 demontranata je u Egiptu ubijeno od strane policijskih i snaga bezbednosti od dolaska SCAF na vlast u januaru 2011.godine.

Demonstranti su u nekim slučajevima bili napadnuti i od strane „batinaša“ – naoružanih ljudi u civilnoj odeći, za koje se veruje da su povezani sa državnom policijom i onima koji podržavaju bivšu vladajuću partiju i bivšeg predsednika Mubaraka.

Krivičnu sud u Kairu je 23. maja 2011. godine u odsustvu osudio na smrt policajca Muhameda Mahmuda Abdel Monema (Muhammed Mahmoud Abdel Monem), zbog ubistva 20 demonstranata 28. januara 2011. godine.

Proizvoljna hapšenja i mučenja u pritvorskim jedinicama:

Boravak zavorenika u egipatskim zavorima je veoma težak, jer su sveopšti uslovi u zatvorima jako loši. Zatvorenici se u Egiptu podvrgavaju mučenjima i drugim zlostavljanjima, prisutna je prenatrpanost zatvorskih objekata i manjak sanitarne i medicinske nege u njima, kao i hrane, pijaće vode i ventilacije.

Prema pravilima krivičnog postupka u Egiptu, uhapšeno lice može ostati u pritvoru najduže 6 meseci, dok traje istraga. Optuženi po zakonu ima pravo na branioca i posete porodice, ali se u praksi često ne obezbeđuje njihov redovan pristup, naročito posete porodice, čije odobrenje zavisi od diskrecione volje suda.

Sud je dužan da siromašnom pritvoreniku obezbedi advokata., ali se ni ova obaveza ne sprovodi dosledno. Takođe, pritvorenici u Egiptu se često ne obaveštavaju odmah po hapšenju o optužbama koje im se stavljaju na teret.

Vojska Egipta je tokom 2011. godine sprovodila masovna hapšenja demonstranata i vršila nasilje nad njima kako bi ugušila proteste. Neki od primera su i demonstracije održane 25. februara, 9. marta, 8. aprila, 23. jula, 1. avgusta, 9. oktobra, 16. decembra 2011.godine, kao i 4. maja 2012. godine. Na ovim demonstracijama egipatska vojska je koristila bojevu municiju, gumene metke, električne palice, a zabeleženi su i slučajevi u kojima su pripadnici vojnih snaga gazili demonstrante sa tenkovima.

Tokom 2011. godine, prijavljeno je na desetine slučajeva nestanaka ljudi u Egiptu. Takođe, na desetine ljudi je nestalo tokom vojnih pritvora nakon revolucije okončane u februaru 2011. godine.

Postoje dokumentovani slučajevi o zlostavljanju i mučenju pritvorenika u pritvorskim jednicima u Egiptu tokom 2011.godine, naročito u slučajevima političkih zatvorenika.

Pojedinci koji su iz takvih pritvora bili pušteni tokom 2011.godine su posvedočili da su bili optuženi od strane vojske da su špijuni, kao i da su tokom pritvora bili mučeni.
Prijavljeni su i slučajevi mučenja zatvorenika od strane policije i od strane vojske, a brojni zatvorenici su umrli u pritvoru pod sumnjivim okolnostima. Za vreme pritvora, neki zatvorenicu su bili izlagani elektrošokovima i premlaćivanjima tokom samog ispitivanja. Takođe, zatvorenici su bili vezivani i udarani kablovima, ili su im bile vezane oči tokom saslušanja.

Vlada Egipta jeste preduzela neke korake u rešavanju ovog problema, a poznato je i nekoliko sudskih slučajeva protiv pripadnika policije i zatvorskih službenika optuženih za maltretiranje zatvorenika tokom 2011.godine. Ipak, nijedna od optužbi protiv vojnih snaga tokom 2011.godine nije istražena i procesuirana.

Verske slobode:

Ustavom Egipta se načelno garantuju verske slobode. Takođe, 15. oktobra 2011. godine, nekoliko dana posle oktobarskog Maspero nasilja (kada su bezbednosne snage Egipta 9.oktobara 2011.godine ubile preko 20 koptskih demonstranata koji su protestvovali zbog paljenja crkve u Gornjem Egiptu), Vrhovni savet oružanih snaga (SCAF) je izdao dekret o izmenama Krivičnog zakonika Egipta, kojim se zabranjuje diskriminacija po osnovu religije, pola, jezika, verovanja ili rase.

Ipak, i pored ovih zakonskih odredbi, egipatska prelazna Vlada je tokom 2011. i 2012. godine nastavila da toleriše sistemsko kršenje slobode misli, savesti, veroispovesti i uverenja. Takođe, prelazna Vlada Egipta nije uspela da zaštiti verske manjine, prvenstveno egipatske Kopte, od nasilnih napada ne muslimanskog stanovništva, što dovodi do nastanka klime nekažnjivosti i još češćeg nasilja.

Međureligijski sukobi u Egiptu, između hrišćanskih Kopta i većinskog muslimanskog stanovništva su tokom 2011.godine bili u porastu.

U Egiptu su široko rasprostranjeni problemi diskriminacije, netolerancije i drugih povreda prava prema pripadnicima verskih manjina i nefavorizovanim muslimanima.

Vlada Egipta nastavlja da krivično goni, osuđuje i izriče kazne zatvora egipćanima koji su optuženi za bogohuljenje. Takođe, Vlada ne odgovara adekvatno na široko rasprostranjen antisemitizam u medijima koji su pod kontrolom same Vlade.

Verska netrpeljivost se u Egiptu ogleda i u tome da su nemuslimani i dalje nedovoljno zastupljeni u određenim sektorima društva, kao na primer u državnim oružanim snagama.

Drugi problemi sa kojima se verske manjine u Egiptu suočavaju jesu izdavanje službenih dokumenata u slučaju preobraćanja iz islama u hrišćanstvo, kao i zahtev da se odabere jedna od tri religije u ličnoj karti (islam, hrišćanstvo, judaizam).

Problem predstavlja i dobijanje dozvole za izgradnju crkava od egipatskih vlasti. Za sve hrišćanske grupe u Egiptu, potrebna je dozvola Vlade da bi se izgradila nova crkva ili da bi se popravila postojeća. Sam proces dobijanja odobrenja za izgradnju crkve je dugotrajan i veoma nefleksibilan. Dozvole za izgradnju ili popravku crkve se često potpuno uskraćuju ili se odlaže njihovo davanje.

Egipatski Krivični zakonik zabranjuje bogohuljenje, tj. ismevanje i vređanje nebeskih religija ili podsticanje sektaške svađe. Prema ovoj odredbi, uhapsiće se svaki pripadnik verske grupe čija praksa odstupa od glavnih islamskih verovanja ili čije aktivnosti prete da ugroze javni red, ili da ugroze tri nebeske religije: judaizam, hrišćanstvo i islam.

Poznati egipatski glumac, Adel Imam, je osuđen 1.februara 2012.godine od strane suda u Kairu na tri meseca zatvora i novčanu kaznu, za nepoštovanje religije, zbog nekoliko likova u njegovim filmovima.

Aymnan Yusef Mansour je u oktobru 2011.godine osuđen na tri godine teškog rada zbog vređanja islama, i to zbog postavljanja uvredljivih natpisa prema propoku Muhamedu na sajtu društvene grupe Facebook.

Egipatskom telekomunikacionom mogulu i koptskom parlamentarcu, Nagibu Savirisu (Naguib Sawiris), u januaru 2012. godine je suđeno za bogohuljene, jer je u junu 2011.godine na internetu postavio crtani film u kome Miki i Mini Maus nose konzervativno muslimansko odelo. Međiutim, sud je ovaj slučaj odbacio u februaru 2012. godine.

Hrišćani i Kopti:

Hrišćani naseljavaju sve delove Egipta, ali ih najviše živi na jugu zemlje i delovima Kaira i Aleksandrije.

Hrišćani i Kopti u Egiptu su izloženi i zvaničnoj i društvenoj diskriminaciji, naročito u pogledu zapošljavnja i imenovanja na visoke pozicije u Vladi i vojsci Egipta.

Vojna vlast (SCAF) je u avgustu 2011.godine imenovala 11 novih guvernera od kojih ni jedan nije hrišćanin. Jako malo hrišćana je i među sudijama i zakonodavcima, a samo petorica Kopta su izabrani kao članovi Narodne skupštine Egipta na izborima u januaru 2012. godine.

Tokom 2011. godine, ciljano nasilje prema Koptskim hrišćanima je u Egiptu bilo u porastu. U 2011. godini u Egiptu je registrovano više od 40 napada na verske manjine, pri čemu je skoro 100 ljudi poginulo, uglavnom Kopta. U većini ovih slučajeva počinioci nisu osuđeni, ili su kratko držani u pritvoru i pušteni bez optužbe.

Mar Girgis crkva, u selu Al-Marinab u blizini grada Edfu u Gornjem Egiptu, bila je oskrnavljena i zapaljena 30. septembra 2011. godine. Seljani su tražili dozvolu da se crkva obnovi, ali su Vladini inspektori preporučili da zgrada bude srušena i ponovo izgrađena. Međutim, prema predviđenim planovima obnove, Mar Girgis crkva trebalo je da postane „gostionica“. Pošto su se Kopti pobunili, lokalni muslimani su počeli da protestvuju, zahtevajući da se objekat sruši. Posle održanih pregovora između dve strane, obnova crkve je ponovo otpočela. Međutim, posle molitve koja je održana u petak 30. septembra 2011.godine, skoro 3000 muslimana je potpuno uništilo crkvu i spalilo biblioteku. Takođe, tri koptske kuće su bile uništene. Ovaj incident je izazvao proteste ispred Maspero zgrade u Kairu i takozvano Maspero nasilje, u kome je poginulio oko 30 Kopta. (videti odeljak: Istorijsko-politički razvoj, strana 18)

Egipatska hrišćanska zajednica se u nekoliko navrata našla kao žrtva terorističkih napada. Jedan od najpoznatijih slučajeva je samoubilački bombaški napad na crkvu u Aleksandriji 01 . januara 2011. godine, u kome je poginulo preko 20 ljudi, a povređeno oko 100.

Tokom oktobra 2011. godine dokumentovana su tri napada na hrišćane, u mestima Atfih, Muqattam i Marinab, ali osumnjičeni nisu saslušani i istraga povodom ovih napada tek treba da se sprovede.

Krajem januara 2012. godine, u selu Sharbar blizu Aleksandrije, je zapaljeno i uništeno nekoliko kuća i radnji u vlasništvu hrišćana, posle glasina o navodnom seksualnom odnosu udate muslimanke i hrišćanina. U napadu je najmanje troje ljudi povređeno. Nakon toga, osam hrišćanskih porodica je bilo primorano da napusti svoja imanja u ovom selu.

U severnom gradu Rafah 26. septembra 2012. godine dvojica islamističkih militanata su otvarila vatru na prodavnice u koptskom vlasništvu, nakon čega su koptske porodice bile primorane da beže iz tog grada. Pre napada, po gradu su distribuirani leci koji upozoravaju hrišćane da napuste grad u roku od 48 sata ili će se suočiti sa nasiljem. Najmanje 10 koptiskih porodica je napustilo grad krajem septembra 2012.godine.

Vojne i bezbednosne snage Egipta su tokom 2011.godine koristile prekomernu silu i živu municiju prema koptskim hrišćanima koji su demonstrirali. To je rezultiralo desetinama poginulih i stotinama povređenih hrišćana.

Nejednakost hrišćana prema muslimanskom stanovništu u Egiptu, oglada se i u pravilima koja uređuju međusobni brak. Naime, prema egipatskom zakonu, musliman može oženiti hrišćanku, ali je muslimankama zabranjeno da se udaju za muškarce koji su hrišćani. Kontakti među njima su često izvor društvenih tenzija između muslimanskih i hrišćanskih zajednica.

Bahajci:

Bahajci su pripadnici monotističke religije koja preuzima verovanja svih drugih religija. Oni smatraju da su sve religije nastale od jednog istog boga i da su u međusobnoj harmoniji.

Bahai vera nije priznata u Egiptu. Sve bahajske institucije i aktivnosti njihove zajednice su zabranjene u Egiptu predsedničkim dekretom iz 1960. godine. Kao rezultat toga, oko 2000 bahajaca koji žive u Egiptu nisu u mogućnosti da pohađaju ili učestvuju u verskim aktivnostima zajednice. Egipatska Vlada ne priznaje ni bahai brakove.

U proslosti su bahajci u Egiptu hapšeni zbog svojih religijskih ubeđenja. Međutim, poslednjih godina nije bilo hapšenja pripadnika ove vere. Ipak mnogi pripadnici bahai vere su tokom 2011.godine bili predmet nadzora i drugih oblika uznemiravanja od strane egipatskih službi državne bezbednosti.

U martu 2009. godine, musimanski seljani su demolirali nekoliko bahajskih kuća u selu u Sohag pokraini (koja se nalazi u južnom delu zemlje, oblasti Gornji Egipat). Krajem februara 2011. godine, nakon glasina da će se bahajske porodice vratiti u svoje domove koji su demolirani 2009. godine, lokalni seljani su zapalili još nekoliko bahajskih kuća u Sohag pokraini. Istraga o tom slučaju je još uvek u toku.

Jevreji:

Jevrejska zajednica u Egiptu broji manje od 100 ljudi. Ipak, i pored toga u Egiptu je široko rasprostranjeno opšte neprijateljstvo prema Jevrejima.

Tokom 2011. godine materijal koji omalovažava Jevreje nastavio je da se pojavljuje u medijima u Egiptu koji su pod državnom kontrolom. Ovaj materijal obuhvata antisemitske karikature, slike Jevreja i jevrejske simbole koji upućuju na Izrael ili Cionizam, poređenje izraelskih lidera sa Hitlerom i nacistima i literaturu koja poriče holokaust.

Egipatske vlasti i dalje ne preduzimaju odgovarajuće korake u borbi protiv antisemitizma u medijima.

U septembru 2011. godine skvoteri (ljudi koji bespravno zauzimaju tuđe ili napuštene prostore ili zemljište) su okupirali deo 800 godina starog jevrejskog groblja, Bassatine, u Kairu, i uništili neke od nadgrobnih ploča i spomenika. Posle upućenih žalbi od strane jevrejske zajednice pripadnici bezbednosnih službi su ih izbacili sa groblja.

Još jedan od incidenata kojim je bila pogođena jevrejska zajednica se dogodio 10. septembra 2011. godine kada je grupa egipatskih protestanata pokušala da upadne u izraelsku ambasadu. Osoblje ambasade je u panici pobeglo, a neredi su rezultirali sa tri poginula protestanta.

Jehovini svedoci:

U Egiptu živi između 800 i 1200 jehovinih svedoka. Međutim, predsednički dekret iz 1960. godine zabranio je aktivnosti Jehovinih svedoka u Egiptu.

Jehovini svedoci su godinama tražili zvanično legalizovanje, odnosno pravno priznavanje njihovog statusa u Egiptu. Upravni sud Egipta je 2009. godine izrekao presudu kojom negira Jehovinim svedocima pravni status.

Egipatska Vlada dozvoljava Jehovinim svedocima da se sastaju u privatnim kućama u grupama koje moraju biti manje od 30 ljudi.

Ipak, vlasti Egipta i dalje nastavljaju da sprovode nadzor nad Jehovinim svedocima, i povremeno ometaju njihove privatne molitve. Poslednjih godina, tajna policija je nadgledala njihove domove, telefone i mesta gde se članovi Jehovinih svedoka sastaju.

Ostale verske manjine:

Kuranisti, koji predstavljaju mali grupu vernika koja prihvata samo Kuran kao izvor vere, bili su na meti napada ranijih godina u Egiptu. Oni su i dalje izlozeni diskriminaciji u pogledu zapošljavanja, kao i uznemiravanju i nadzoru od strane egipatskih bezbednosnih snaga. Nekima je čak bilo onemogućeno da napuste zemlju.

Šiitska zajednica u Egiptu broji između 800 000 i 2 000 000 ljudi. Šiitska zajednica u Egiptu je usled svojh verskih ubeđenja izložena diskriminaciji i uznemiravanju, kao hapšenjima i pritvaranjima od strane pripadnika egipatskih snaga bezbednosti.

Osim šiita, i sufi muslimani su u Egiptu izloženi napadima i uznemiravanju od strane islamista. (sufisti čine različite mističke pokrete unutar islama. Oni su organizovani u različita bratstva, koja mogu biti sunitska, šiitska, zajednička ili ne pripadati nijednoj od te dve zajednice) Islamisli smatraju da je veliki broj verskih obreda koji praktikuju sufi muslimani jeretički. Takođe, militantne grupe u Egiptu napadaju sufi svetinje i džamije i pokušavaju da unište grobove važnih sufi učitelja.

O broju sufi muslimana u Egiptu ne postoje precizni podaci, pa njihov broj varira od 10 do 15 miliona.

Mediji i nevladine organizacije:

Egipat je dugo bio kulturni i informativni centar arapskog sveta. U Egiptu postoje desetine dnevnih novina i brojni mesečni časopisi, magazini i novine.

Novinari i blogeri igrali su važnu ulogu u izveštavanju o događajima za vreme januarske revolucije 2011. godine u Egiptu. Ovi aktivisti su se organizovali preko društvenih mreža kao što su Facebook i Twitter. Međutim, u prvim danima revolucije, Vlada Egipta je blokirala pristup sajtovima društvenih mreža, što je bilo praćeno i skoro potpunim gašenjem pristupa internetu i mobilnim telefonima na nekoliko dana, širom zemlje, upravo kako bi se osujetilo organizovanje opozicionih aktivista.

Novinari koji su izveštavali o demonstracijama tokom 2011. godine su bili predmet fizičkih napada, uznemiravanja, pritvaranja i zastrašivanja od strane državnih bezbednosnih snaga. Međutim, i nakon pada Mubaraka početkom 2011.godine, pod vojnom vlašću (SCAF) su medijima u Egiptu nametnuta nova ograničenja i vršene dalje povrede ljudskih prava.

Privremenim egipaskim Ustavom usvojenim 30. marta 2011. godine garantovana je sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda štampe i zabrana cenzure, uključujući ograničavanje ili sprečavanje publikacija – uz izuzetak kada se radi o slučajevima koji su pretnja nacionalnoj bezbednosti, tokom vanrednog stanja ili za vreme rata.

Međutim, pored ovih odredaba usvojenog privremenog Ustava, u Egiptu je na osnazi ostao Zakon o medijima, koji potiče iz Mubarakove ere. Zakon o medijima je i dalje je nepromenjen i predviđa više od 30 članova koji dozvoljavaju da novinari budu krivično gonjeni zbog svog izveštavanje.

Mediji u Egiptu su tokom 2011.godine bili izloženi ograničavanjima, i kroz zakone i u praksi i kontrolisani su od strane države. Vlada Egipta i dalje kontroliše licenciranje, štampanje i distribuciju novina, uključujući i onih nezavisnih. Skoro sve radio stanice u Egiptu su pod kontrolom Vlade.

Egipćani koji imaju satelitsku antenu, imaju i pristup širem spektru inostranih programa, kao što su CNN, BBC, Fox News, Al Hurra. Ipak, Vlada Egipta i je i ovde preduzela korake ka cenzurisanju satelitskih programa, između ostalog i slanjem pismenog obaveštenja domaćim satelitskim stanicama u oktobru 2011. godine, sa napomenom da u svom programu ne smeju da kritikuju vojnu vlast (SCAF).

Isto uporozorenje poslato je i u martu 2011.godine svim urednicima i novinarima u Egiptu – da ne smeju da objavljuju ništa kritičko protiv vojnih snaga Egipta bez prethodne konsultacije ili dozvole.

Da se zaprećene mere u praksi zaista i sprovode pokazuje primer iz decembra 2011. godine, kada su novine na egleskom jeziku „Nezavistan Egipat“ privremeno zatvorene jer su objavile članak u kome su navele da postoje interne podele u egipatskoj vojsci.

U septembru 2011. godine u Egiptu je obnovljen Zakon o vanrednom stanju, koji je uključivao kriminalizaciju širenja lažnih vesti i informacija.

Cenzura, kako zvanična tako i autocenzura široko je rasprostranjena u Egiptu.

Širom Egipta su dokumentovana maltretiranja novinara i blogera, naročito onih koji su kritikovali vojnu vlast, ali i suđenja pred vojnim sudom iz istog razloga. Takođe, novinari i reporteri koji su kamerama beležili događaje na ulicama Egipta bili su napadani od strane državnih snaga bezbednosti. Neki od njih su bili upucani, prebijani, vređani ili pritvarani, a mnogima je oduzeta oprema.

Bloger Maikel Nabil Sanad je osuđen u decembru 2011. godine na dve godine zatvora zbog kritikovanja egipatske vojske. On je 25. januara 2012. godine ipak pušten posle provedenih 10 meseci u zatvoru.

Bloger Alaa Abd-el Fattah je uhapšen u oktobru 2011.godine nakon što je kritikovao ulogu vojske u Maspero incidentu. (videti odeljak: Istorijsko-politički razvoj, strana 18) Alaa Abd-el Fattah je prvobitno optužen pred vojnim sudom, pa bi usled negodovanja javnosti slučaj prebačen u civilni sud, a on je pušten iz zatvora u decembru 2011. godine.

Snage bezbednosti Egipta su tokom 2011. godine provaljivale u TV stanice i pretile novinarima i blogerima kaznom zatvora, dok je u septembru 2011. godine iz prostorija TV stanice „Al Džazira“ (Al-Jazeera) konfiskovana oprema. Ipak, stanica je nastavila sa radom krajem 2011. godine. Takođe, bilo je izveštaja i o napadama na televizije koje su uživo emitovale Maspero nasilje, kao što je slučaj sa kanalima „Al Hurra“ i „Kanal 25“.

Na meti vojnih vlasti (SCAF) često se nađu i nevladine organizacije koje deluju u Egiptu, kao i društveni aktivisti.

Poznati su slučajevi otmica i mučenja NVO (nevladinih) aktivista. Jedan od tih slučajeva je iz decembra 2011. godine, kada su egipatske snage bezbednosti pretresle 17 nevladinih organizacija za ljudska prava, oduzimala im opremu, i privremeno pritvarali neke članove osoblja. Međutim, nijedan egipatski mediji nije preneo informaciju o kojim NVO se radi. Pre ove racije, Vlada Egipta je dozvoljavala nesmetan rad međunarodnim NVO za ljudska prava.

Zakonom o udruživanju u Egiptu se uređuj propisi i uslovi za rad nevladinih organizacija. Njime se zabranjuju grupe koje predstavljaju pretnju nacionalnom jedinstvu i moralu. Takođe, strano finansiranje nevladinih organizacija mora biti odobreno od strane Ministarstva za socijalna pitanja Egipta.

Žene:

Ustav Egipta načelno predviđa jednakost polova. Međutim, žene se i dalje u Egiptu suočavaju sa diskriminacijom, kako u zakonskoj regulativi, tako i u praksi.

Religijske i kulturne barijere u Egiptu snažno zabranjuju učestvovanje žena u političkom životu, kao i mogućnost žena da se zaposle na rukovodećim položajima.

U julu 2011. godine SCAF (Vrhovni savet oružanih snaga – Suprime Council for the Armed Forces) je ukinuo kvotni sistem po kome 64 mesta u Parlamentu Egipta rezervisano za žene. Umesto toga, svaka politička partija bi trebalo da postavi najmanje jednu ženu na svoju izbornu listu, ali bez potrebe da ona bude visoko rangirana na listi.

Neke žene aktivisti i novinari su tokom 2011.godine bile meta seksualnog i drugog zlostavljanja. Tokom demonstracija protiv Mubaraka 11. februara 2011. godine grupa muškaraca pretukla je i seksualno napala ženskog dopisnika za televiziju CBS News. Takođe, egipatske bezbednosne snage su navodno 23. novembra 2011. godine pritvorile egipatsko-američku novinarku, držali je u pritvoru 12 sati, zavezali joj oči i seksualno je napali.

Žene su u Egiptu diskriminisane u pogledu zapošljavanja u državnim službama. Takođe, žene muslimanke imaju nepovoljniji položaj u odnosu na muškarce u pogledu pitanja razvoda i drugih statusnih pitanja.

U Egiptu su posebno diskriminatorski određeni zakoni koji se tiču braka i ličnog statusa, a odnose se na muslimane. Na primer: žena muslimanka se ne može udati za nemuslimana, bez rizika da bude uhapšena ili osuđena za otpadništvo. Dalje, „khula“ razvod omogućava muslimanki da dobije razvod bez pristanka muža, samo pod uslovom da je spremna da se odrekne svojih finansiskih prava, uključujući i prava na alimentraciju, miraz i druge beneficije. Slično kao i u većini drugih muslimanskih zemalja, i u Egiptu muslimanka obično nasleđuje samo polovinu onoga što nasleđuje muškarac.

Hrišćani u Egiptu ne podležu ovim odredbama islamskog prava. Na primer, koptska pravoslavna crkva dozvoljava razvod samo u specifičnim okolnostima kao što su preljuba, ili preobaćanje supružnika u drugu religiju.

Žene u Egiptu trpe diskriminaciju i u pogledu zapošljavanja, naročito u iznosu plate, koja nije ista za rad muškarca i žene. Obrazovane žene u Egiptu imaju priliku za zaposlenje, ali je jak društveni pritisak protiv toga da žene grade svoje karijere. Žene u Egiptu imaju pet puta veće šanse da budu nezaposlene, a više od polovine žena u koje diplomiraju u Egiptu i jeste nezaposleno.

Porodično nasilje u Egiptu je uobičajeno, kao i seksualno uznemiravanje na ulici. Strah da će biti suksualno napadnute ili uznemiravane na ulici sprečava mnoge egipatske žene da se slobodno kreću.

Krivični zakon Egipta ne zabranjuje nasilje u porodici ili zlostavljanje u braku, ali se u tim slučajevima može primeniti odredba koja se odnosi na napad. Međutim, zakon zahteva da žrtva obezbedi više očevidaca slučaja, što dovodi do toga da je gonjenje nasilnika izuzetno retko.

Silovanje u braku u Egiptu nije predviđeno kao krivično delo. Takođe, ni seksualno uznemiravanje kao krivično delo nije predviđeno posebnim zakonom.

G