PDF COI ERITREJA 2012

Ljudska prava

 Osnovne povrede ljudskih prava u Eritreji odnose se na:

– nezakonita i politički motivisana ubistva i proizvoljna hapšenja i zadržavanja u pritvoru od strane državnih snaga bezbednosti;

– teški i po život opasni uslovi u zatvoru koji uključuju torturu i izolaciju, koja se nekad završi i smrću;

– prinudni i vremenski neograničen rad kroz obavezni program služenja državne vojne službe i ozbiljna ograničavanja građanskih sloboda od strane vlasti Eritreje, koja uključuju kršenje slobode govora, udruživanja, okupljanja i verske slobode;

– mešanje izvršne vlasti u sudske procese i mešanje vlasti u privatna prava pojedinaca;

Vlada Eritreje ograničava slobodu kretanja kako za građane Eritreje, tako i za strane humanitarne radnike. Sve međunarodne nevladine organizacije u Eritreji su bile primorane da prestanu sa radom tokom 2011.godine.

Prava žena u Eritreji se često krše, prevashodno kroz marginalizaciju i diskriminaciju žena, posebno u oblastima obrazovanja i zapošljavanja. Takođe, genitalno sakaćenje žena je prisutna praksa u Eritreji, posedno u ruralnim oblastima zemlje.

U Eritreji postoji i problem zloupotrebe dece i prinudnog dečijeg rada.

Nekažnjivost u Eritreji predstavlja veliki problem i Vlada Eritreje ne preduzima ništa kako bi kaznila svoje službenike koji vrše zloupotrebe i povrede ljudskih prava.

Prinudan rad i druge zloupotrebe u okviru programa „državne službe“:

Eritreja je visoko militarizovana zemlja. Svi građani Eritreje od 18 do 40 godina imaju dužnost obaveznog pohađanja aktivne državne službe, koja podrazumeva šest meseci obuke i 12 meseci aktivne vojne službe ili rada na razvojnim projektima kao civilnim oblikom vršenja vojne službe.

Vlada Eritreje je odredila da se od 2002.godine služenje državne službe obavlja na neograničeno vreme. Na osnovu toga, u praksi obaveza obavljanja vojne službe u Eritreji nema vremensko ograničenje i nekada traje preko deset godina, a često i čitav radni vek pojedinca.

Vlast Eritreje proizvoljno može odlučiti o mobilizaciji građana, čak i kada zemlja nije u opasnosti, jer je u Eritreji zakonom predviđeno da su građani Eritreje, osim obaveznog aktivnog vršenja vojne službe, u obavezi da do 50-te godine života budu rezervisti i da budu na raspolaganju državi u slučaju opšte mobilizacije, vojnog treninga, prirodnih katastrofa ili „drugih okolnosti“.

Tokom 2011.godine u Eritreji je veliki broj ljudi bio podvrgnut prisilnom radu, prvenstveno kroz obavezu služenja državne službe. Neki od regruta su bili primorani da rade na izgradnji privatnih kuća za vojne oficire kao i za obavljanje poljoprivrednih radova na imanjima političkih i vojnih zvaničnika.

Regruti se koriste i za obavljanje slabo plaćenih poslova, razvojnih infrastrukturnih poslova, komercijalnih i poljoprivrednih radova.

Nadoknada koju građani Eritreje dobijaju za obavljanje ovakve službe je minimalna i nedovoljna za preživljavanje.

Ženski regruti u Eritreji su prijavljivali slučajeve seksualnog zlostavljanja od strane nadređenih oficira. Takođe, postoje brojne optužbe za silovanje žena koje pohađaju vojnu službu u kampu SAWA, u blizini eritrejske granice sa Sudanom.

Civilno vršenje vojne službe može uključivati rad na privatnim farmama koje se nalaze u posedu vojnih ili političkih zvaničnika. Takođe regruti mogu biti uključeni u radne akcije u zajednici, rad u oblastima zdravstva ili obrazovanja ili neki vid kancelarijskog rada.

Regruti u Eritreji ne mogu da biraju da li će državnu službu vršiti vojno ili civilno, već moraju da prihvate onaj način koji im odredi Vlada, tj. gde ih Vlada raspodeli.

U Eritreji ne postoji odredba o pritužbi savesti kao načinu za izbegavanje vršenja vojne službe. Iako su verski službenici državno priznatih religija u prošlosti bili izuzeti iz obaveze da služe vojsku, tokom maja i juna 2011.godine oko 3000 verskih radnika je bilo primorano na izvršavanje vojne službe protiv njihove volje.

Izuzeće od služenja vojne službe najćešće dobijaju udate žene ili žene sa malom decom. Međutim u nekim slučajevima i trudne žene mogu biti uključene u služenje vojne obaveze.

Vlada Eritreje primorava učenike da tokom završne godine srednje škole pohađaju vojnu obuku u kampu Sawa Military Training Camp (Sawa) koji se nalazi u blizini granice sa Sudanom. Ova obuka je poznata po zloupotrebi pripravnika, posebno mladih žena. Zbog toga se mnogi od učenika odlučuju za napuštanje škole i pokušavaju da napuste zemlju ilegalno, uprkos odobrenju koje imaju bezbednosne snage Eritreje da ubiju svakog ko bude uhvaćen da beži – „shoot-to-kill“.

Široko rasprostranjena zloupotreba regrutovanih vojnika i odbijanje pozivanja na prigovor savesti ponekad rezultuje samoubistvom regrutovanih vojnika.

U Eritreji ne postoje civilni organi kojima bi se regruti žalili, u slučajevima maltretiranja ili lošeg tretmana u toku služenja vojne službe. Pojedinci koji napuste vršenje vojne službe bez dozvole smatraju se za dezertere i sudi im se po vojnom zakonu.

Vojni dezerteri se pritvaraju najčešće bez sprovedenog sudskog postupka i zadržavaju se u pritvoru bez vremenskog ograničenja. Takođe, vojni dezerteri se podvrgavaju torturi i primoravaju se na prisilan rad.

Za izbegavanje vojne službe propisane su kazne od dve godine zatvora i/ili određena novčana nadoknada. Međutim, u praksi osuđeni dobijaju mnogo više kazne, jer im sude lokalni komandanti bez zvaničnog podizanja optužnice i mogućnosti podnošenja žalbe na takvu odluku.

U slučaju da neko pobegne iz zemlje sa ciljem izbegavanja vojne službe, pa se vrati u Eritreju do 50-te godine života, kazna zatvora iznosi 5 godina zatvora i gubi pravo na poslovnu licencu, izlaznu vizu, lični posed i pravo na rad.

Brojni izvori potvrđuju da se kažnjavaju i članovi porodica vojnih dezertera, tačnije porodica se primorava da plati oko 3500 dolara, a ukoliko nemaju da plate mogu biti pritvoreni ili im imovina može biti konfiskovana.

Poznati su i ekstremni slučajevi kada su članovi porodice dezertera bili primorani da umesto njih odsluže državnu službu, iako su oni lično već izvršili svoju obavezu služenja državne službe.

Tokom 2011.godine, na stotine zatvorenika je bilo uhapšteno zbog izbegavanja vršenja vojne službe. Oni se većinom smeštaju u vojni kamp Wia, gde najčešće trpe maltretiranje i batinanje. Kamp Wia nalazi se južno od grada Masave (Massawa) na istoku zemlje.

Brojni pojedinci u Eritreji se i dalje hapse iako sa sobom imaju validan dokument koji pokazuje da su završili obavezu državne službe ili da su iz nje izuzeti.

Proizvoljno i nezakonito lišavanje života i nestanci:

Bezbednosne snage Eritreje često vrše proizvoljna ubistva civila.

Bezbednosne snage Eritreje imaju ovlašćenje da koriste prekomernu silu i da pucaju na pojedinace koji odbijaju da vrše vojnu službu ili na one ljude koji su pronađeni u zabranjenim područjima u blizini granice ili rudarskom kampovima.

U područjima oko državnih granica u Eritreji zabranjeno je kretanje zbog navodne mogućnosti da pojedinac pobegne iz države, bez odslužene državne službe, tj. da dezertira. U područjima oko rudarskih kampova takođe nije dozvoljena sloboda kretanja stanovništva zbog mogućnosti uplitanja u iskopavanje minerala.

Bezbednosne službe Eritreje su i tokom 2011.godine nastavile da ubijaju pojedince koji su se našli u zabranjenim područjima ili su navodno pokušali da pobegnu iz zemlje sa ciljem da izbegnu vršenje vojne službe.

Veliki broj pritvorenika u Eritreji, koji se nalaze u pritvoru zbog izbegavanja vršenja državne službe, umrli su usled torture kojoj su bili podvrgnuti od strane zatvorskog osoblja. Takođe tokom 2011.godine mladi muškarci i žene su bili pretučeni, čak i ubijani, tokom akcija hvatanja vojnih dezertera koje sprovode bezbednosne službe.

Nemoguće je proceniti tačan broj ljudi koji je nestao u Eritreji tokom 2011.godine. Civili u Eritreji najčešće nestaju u akcijama hvatanja vojnih dezertera, kada ih pripadnici bezbednosnih službi hapse i odvode u neki od kampova za vojne dezertere, prilikom čega veliki broj ljudi nestane.

Veruje se da se veliki broj njih nalazi u pritvorima ili da su umrli tokom boravka u pritvoru. Vlada Eritreje ne odgovara na zahteve porodica i ne pruža informacijama o statusu pritvorenika. Ovo uključuje ljude pritvorene zbog političkog ili religijskog opredeljenja, novinare ili one koji su pokušali da izbegnu služenje državne službe.

Nezakonita hapšenja:

 Arbitrarna hapšenja se redovno sprovode od strane bezbednosnih službi.

Mnogi zatvorenici u Eritreji su neformalno optuženi za dela u vezi sa ugrožavanjem državne bezbednosti, što nadležnim organima daje mogućnost da ih neograničeno zadrže u pritvoru.

Bezbednosne službe Eritreje hapse članove porodice ili supružnike pojedinaca koji su izbegli vršenje vojne službe ili onih koji su pobegli iz zemlje.

Vlada Eritreje ne priznaje dvojno državljanstvo i tokom 2011.godine bezbednosne snage su hapsile inostrane državljane pod optužbom da ugrožavaju državnu bezbednost.

Vlada Eritreje je takođe tokom 2011.godine držala u tajnom pritvoru neke članove osoblja međunarodnih diplomatskih misija, uz odbijanje da pruži informacije u vezi sa njihovom lokacijom.

Navodni islamski radikali i navodni teroristi takođe se pritvaraju bez podizanja optužnice. Neki od njih se nalaze u pritvoru više od deset godina, kao na primer 10 novinara uhapšenih 2001.godine, pod optužbom za organizovanje antivladinih govora i protesta.

Takođe, tokom 2001.godine je uhapšeno i 11 političkih zvaničnika. Vlada odbija da izda informacije gde se nalaze ovi pritvorenici i odbija da informiše njihove porodice o navodnim glasinama da su neki od njih umrli tokom boravka u pritvoru. Ovi pritvorenici većinom nemaju pristup advokatu i nisu izvođeni pred sud.

Procenjuje se da je od 2001.godine do 2012.godine u Eritreji uhapšeno od 5 000 do 10 000 političkih zatvorenika. Većina političkih pritvorenika su novinari, poslovni ljudi i kritičari vlasti i predsednika.

Masovna hapšenja (round-ups-Giffas):

„Rounds-ups“ su iznenadna masovna hapšenja vojnih dezertera i onih koji su izbegli vršenje državne službe. Svako ko je uhvaćen bez validnih papira koji dokazuju da je to lice obavilo državnu službu, odvodi se u neki od vojnih kampova, najčešće u kamp SAWA, u blizini granice sa Sudanom.

Osim dezertera, u riziku od hapšenja i odvođenja u neki od kampova nalazi se i svaki civil koji zaboravi svoja indentifikaciona dokumenta u kojima se nalazi dokaz o obavljenoj državnoj službi, a bude legitimisan od strane snaga bezbednosti.

Neki od građana koji su uhvaćeni u masovnim akcijama zadržavaju se u pritvoru na neodređeno vreme, bez podizanja optužnice.

Simptomatično je da se ove akcije poklapaju sa sezonom berbe, kada se mnogi uhapšeni prisiljavaju da rade na sakupljanju plodova čak nekoliko meseci, bez ikakve novčane naknade.

U akciji masovnog hapšenja koja je organizovana za proslavu dana nezavisnosti 24. maja 2011.godine u Asmari, uhapšeno je nekoliko hiljada ljudi.

U policijskim akcijama hvatanja vojnih dezertera (round-ups), tokom 2011.godine neki od dezertera su i ubijeni.

 Tortura i kažnjavanja u pritvorskim objaktima:

Zakoni i neimplementirani Ustav Eritreje formalno zabranjuju torturu. Međutim, tortura i batinanje su uobičajena praksa u pritvorskim jedinicama i zatvorima u Eritreji.

Zatvorenici u pritvorskim objektima u Eritreji umiru usled torture koja se sprovodi nad njima, loših uslova u kojima borave i nedovoljnog i neadekvatnog medicinskog tretmana. Vlada Eritreje je i tokom 2011.godine nastavila da izlaže zatvorenike teškim i po život opasnim uslovima, uključujući i torturu, koji su rezultovali smrću nekolicine.

Tri verska zatvorenika su umrla u zatvoru u Metieru usled komplikacija koje su nastale posle torture kojoj su bili izloženi tokom 2011.godine.

Usled nemogućnosti da se pristupi pritvorskim centrima i obavi monitoring, zbog toga što to Vlada Eritreje to ne dozvoljava, nije moguće utvrditi tačan broj ljudi koji su umrli u pritvoru pod nerazjašnjenim okolnostima.

Bezbednosne snage Eritreje maltretiraju i tuku vojne dezertere, ljude koji žive ili se nađu u blizini rudarskih kampova, zbog njihovog navodnog mešanja u vađenju minearla, takođe i one koji pokušaju da napuste zemlju bez potrebnih dokumenata i članove određenih religijskih grupa (videti odeljek – Verske slobode, str. 38. i 39).

Tortura i loš tretman u pritvorskim jedinicama uključuju produženo izlaganje sunčevoj svetlosti pri temperaturi od 50°C, vezivanje ruku i nogu u neudobnom polozaju duži vremenski period, primoravanje zatvorenika da hodaju bosi po oštrim predmetima, boravak velikog broja ljudi na malom prostoru. Takođe, pritvorenici su prinuđeni da borave u metalnim kontejnerima ili betonskim podzemnim zatvorima, gde su izloženi prevelikoj temperaturi usled nedostatka ventilacije i prenatrpanosti.

Nad zatvorenicima u Eritreji se često provode dve okrutne forme kažnjavanja – privezivanje za drvo sa rukama vezanim iza leđa, što je takozvana tehnika „dijamanti“ (almaz), i tehnika „helihopter“ kada se zatvorenici ostavljaju u pustinji vezani i posuti šećerom, da bi se izazvali napadi insekata.

Zakonska prava uhapšenih i uslovi u zatvorima:

 Uslovi u zatvorima u Eritreji su teški i opasni po život.

Prenatrpanost, nedostatak ventilacije, loša i nedovoljna medicinska zaštita samo su neki od razloga smrtnih slučajeva u pritvorskim objektima u Eritreji. Takođe ishrana zatvorenika u tim objektima nije adekvatna, a pitka voda najčešće nije dostupna.

Neki od zatvorenika se drže okovani dug vremenski period u podzemnim ćelijama na ekstremno visokim pustinjskim temperaturama. U podzemnim betonskim ćelijama gde se smeštaju zatvorenici, često se nalazi oko njih 200 i uobičajeno je da gube svest usled prevelike temperature unutar ćelije.

Zatvorenici koji se smeštaju u brodske metalne kontejnere često nemaju mesta da svi legnu na pod u isto vreme, usled nedostatka prostora.

U Eritreji postoji veliki broj nezvaničnih pritvorskih centara, koji se većinom nalaze unutar vojnih kampova i služe za smeštaj prilikom akcija masovnih hapšenja.

Pritvorski centri u kojima se nalaze oni koji su izbegli vršenje vojne službe su takođe loši, neadekvatni i opasni po život.

Prema izjavama bivših zatvorenika, u Eritreji tokom pritvora je uobičajena i psihička tortura. Takođe kao metode za kažnjavanje zatvorenika koriste se ograničavanje hrane, medicinskog zbrinjavanja i poseta porodice.

Iako postoji zatvor za maloletnike u Asmari, maloletnici se često drže u zatvorima zajedno sa odraslima. Takođe, mala deca se drže u pritvoru zajedno sa njihovim majkama.

Zatvorenicima u Eritreji se ne dozvoljava da na sudu iznesu žalbu na navodne nehumane uslove u zatvorima, a i ukoliko ih i iznesu oni se ne procesuiraju i ne ispituju od strane nadležnih organa. Ne postoje zakonske odredbe za rešavanje statusa i okolnosti vezanih za maloletne prestupnike, za pitanja kaucije i istražnog pritvora, te su samim tim ta pitanja stvar arbitrarne odluke vlasti.

Razlozi za hapšenje u Eritreji su izbegavanje državne službe, kritikovanje Vlade, pripadanje određenoj religijskoj grupi (videti odeljek – Verske slobode, str. 38. i 39) i za nespecifikovane razloge ugrožavanja nacionalne bezbednosti.

Zakon u Eritreji predviđa da ukoliko zločin nije u toku, policija mora da nabavi nalog pre hapšenja osumljičenog. Međutim, u praksi se za jako mali broj uhapšenih izdaju nalozi. U slučajevima vezanim za nacionalnu sigurnost nalozi za hapšenje nisu neophodni.

Zakon u Eritreji predviđa da optuženi mora biti izveden pred sudiju u roku od 48 sati od hapšenja i da ne može provesti u pritvoru duže od 28 dana ukoliko protiv njega nije podignuta optužnica. Međutim, u praksi se optuženi zadržavaju mnogo duži vremenski period od zakonski propisanog pre nego što budu izvedeni pred sudiju.

Optužnice se često menjaju i tokom samog trajanja pritvora. Takođe, Vlada Eritreje ističe da oni protiv kojih nije podignuta optužnica mogu da se smatraju optuženima za ugrožavanje nacionalne bezbednosti.

Zatvorenici u Eritreji često nemaju pristup advokatu.

Ponekad se zatvorenici oslobađaju iz zatvora nakon što dostave dokaz o završenoj vojnoj službi, ili se odreknu vere kojoj pripadaju i pristanu da postanu članovi pravoslavne eritrejske crkve, ili nakon što plate hiljade dolara za svoje oslobođenje.

Nekada su zatvorenici u Eritreji primorani da rade po nekoliko meseci neplaćene sezonske poslove, kao što su poljoprivredni radovi.

Postoje izveštaji o akcijama masovnog hapšenja poznate kao (rounds-ups), u kojima građani nakon hapšenja se nalaze u pritvoru bez zvanično podignute optužnice na neodređeno vreme, dok nadležni organi ne ispitaju njihova vojna dokumenta u potrazi za dezerterima ili ih ispitaju o njihovoj religijskoj pripadnosti. Većina uhapšenih u masovnim akcijama je primorana da radi na državnim farmama, bez nadoknade.

Verska prava i slobode:

Ustav i drugi zakoni Eritreje garantuju religijske slobode, ali u praksi Vlada ne poštuje proklamovane verske slobode i prava. Vlada Eritreje nije implementirala Ustavne odredbe ni kroz konkretne odredbe ni kroz praksu.

Vlada je u 2011.godini pokazala trend pogoršanja u obezbeđivanju poštovanja religijskih sloboda i zaštite sprovođenja Ustavnih odredbi o religijskim slobodama.

Vlada Eritreje zvanično priznaje četiri religijske grupe – eritrejsku pravoslavnu crkvu, eritrejsku evangelističku luteransku crkvu, katoličku crkvu i islamsku muslimansku crkvu, i nad njima održava značajnu kontrolu.

Priznate religijske grupe najčešće ne mogu samostalno da upravljaju svojim finansijama. Vlada Eritreje postavlja muftiju kao poglavara islamske zajednice, patrijarha eritrejske pravoslavne crkve, kao i niže crkvene službenike. Takođe priznate religijske zajednice su u obavezi da dostavljaju liste imena članova koji su sposobni za služenje vojne i državne službe.

Vlada Eritreje nije donela odluku o zahtevima nekih religijskih grupa za registraciju, kao što su hrišćanska adventistička crkva i evangelistička presbiterijanska crkva, iako su predale svoje zahteve 2002.godine. Da bi se neka religijska grupa registrovala u Eritreji potrebno je da dobije potpis predsednika države.

Verske zajednice moraju da dobiju saglasnost Vlade za sprovođenje religijskih obreda i aktivnosti, kao i za izgradnju bogomolja. Religijske grupe u Eritreji moraju da dobiju saglasnost Kancelarije za religijska pitanja za štampanje i objavljivanje materijala i dokumenata.

Vlada Eritreje zabranjuje religijskim organizacijama da komentarišu politička pitanja i da učestvuju u političkim dešavanjima.

Vlasti Eritreje nastavljaju da maltretiraju i hapse članove kako registrovanih tako i neregistrovanih religijskih grupa. Neki od uhapšenih su tokom 2011.godine umrli u pritvoru usled torture i nedostatka medicinske zaštite.

Procenjuje se da se na kraju 2011.godine u pritvoru nalazi od 2 000 do 3 000 verskih zatvorenika, većinom evangelista hrišćana i panekostalaca.

Krajem 2010.godine i početkom 2011.godine vršena su masovna hapšenja ljudi zasnovana na verskoj pripadnosti. U maju i junu 2011.godine preko 90 članova državno nepriznatih hrišćanskih crkvi je uhapšeno, uključujući i 26 studenata.

Žene hrišćanske vere su prijavile da su u pritvoru redovno maltretirane i udarane po tabanima i stomaku, sa ciljem da ne mogu više da rađaju decu.

Vlada Eritreje nastavlja da i hapsi one koji organizuju kućno praktikovanje vere i održavanje molitvenih obreda. Nošenje Biblije tokom služenja vojnog roka takođe je jedan od razloga za hapšenje.

Verski pritvorenici se ponekad pritvaraju u metalne brodske kontenjere, gde su osim pretrpanosti izloženi i velikim temperaturnim fluktuacijama. Neki od pritvorenika su izjavili da su bili pritvoreni u podzemnim betonskim ćelijama bez sanitarnih uslova.

Neki od verskih zatvorenika su od strane snaga bezbednosti bili privezani za drvo i u tom položaju bi ostajali sedmicama, sve dok više nisu mogli da pokreću svoje ruke i noge. Takođe, prijavljeni su slučajevi primoravanja zatvorenika da jedan sat dnevno bosi hodaju po oštrom kamenju i trnju, uz batinanje metalnim i plastičnim šipkama sa ciljem iznuđivanja priznanja.

Takođe prijavljene su i pretnje smrću zatvorenicima od strane vlasti Eritreje, ukoliko se ne odreknu svoje vere. Religijski neopredeljenim zatvorenicima se nudi da potpišu izjave po kojima biraju neku od državno priznatih religija kao uslov za njihovo puštanje na slobodu.

Pasoši i vize za izlazak iz zemlje sadrže informacije o religijskoj pripadosti, te oni koji su religijski neopredeljeni moraju da traže dozvolu od Kancelarije za religijska pitanja, koja im najčešće odbija zahtev za izlazak iz zemlje.

Vladini zvaničnici zaduženi za religijske pitanja odbijaju da sarađuju sa inostranim vladama na promovisanju i unapređenju religijskih prava i sloboda. Takođe, tokom 2011.godine Vlada Eritreje je naredila zatvaranje svih međunarodnih nevladinih organizacija čime je dodatno otežano nagledanje stanja religijskih prava u zemlji.

Jehovini svedoci:

Iako se u Eritreji članovi raznih religijskih grupa koji odbiju izvršenje vojne obaveze hapse i zatvaraju, Jehovini svedoci su posebno izloženi lošem tretmanu tokom pritvora.

Najmanje tri Jehovina svedoka nalaze se u pritvoru više od 15 godina zbog izbegavanja vršenja vojne službe, iako maksimalna kazna propisana zakonom za izbegavanje vojne službe iznosi dve godine.

Jehovini svedoci koji su odbili da učestvuju u nacionalnoj vojnoj službi, otpušteni su iz civilne službe, oduzete su im poslovne licence i preporuke, izbačeni su iz državnih stanova, odbijeni su im zahtevi za izdavanje pasoša, lične karte i viza za napuštanje zemlje i zabranjeno im je civilno zaključenje braka.

Pri kraju 2011.godine, oko 51 Jehovin svedok bio je u zatvoru zbog odbijanja izvršenja vojne službe usled pozivanja na prigovor savesti. Između ostalog iz zajednica Jehovinih svedoka je i potekla ideja o prigovoru savesti i odbijanju vojne službe jer je to protivno njihovoj religijskoj etici.

Vlada Eritreje je 1994.godine opozvala državljanstva Jehovinim svedocima, zbog njihovog odbijanja da učestvuju u nacionalnom referendumu o nezavisnosti i odbijanju da vrše vojnu službu.

Sloboda izražavanja i mediji:

Eritreja je jedina država u Africi u kojoj su zabranjeni privatni mediji. Petu godinu zaredom (od 2007.godine) Eritreja je rangirana kao najgora zemlja za slobodu medija.

Sloboda izražavanja i okupljanja u Eritreji je veoma ograničena. Zabranjene su političke partije, nevladine organizacije, nezavisni mediji i neregistrovane verske grupe.

Vlada Eritreje je 2001.godine zabranila sve privatne medije i uhapsila veliki broj novinara. Od tada su televizija, radio i štampani mediji pod upravom države.

Jedan od najboljih pokazatelja represije i ograničavanja medijskog izveštavanja je podatak da je javni servis Eritreje tek mesec dana posle početka revolucija u Egiptu, Libiji i Tunisu izneo kratko obaveštenje o tim događajima. Tokom 2011.godine u hotelima i restoranima širom Eritreje je bio zabranjen satelitski prenos, tj. dolazilo bi do prekidanja vesti koje su izveštavale o događajima na severu Afrike (Arapsko proleće – pobune protiv autoritarnih režima).

Tokom 2012.godine u Eritreji se oko 30 novinara nalazilo u pritvoru, u jako lošim uslovima u podzemnim ćelijama ili metalnim kontejnerima.

U Eritreji ne postoje političke ili civilne organizacije koje bi kontrolisale predsednika zemlje i njegovu partiju.

Arbitrarna hapšenja su jedan od metoda koji Vlada najviše koristi za suzbijanje kritika i nezavisnih akcija građana. U gradu Sagnetiju ( Segheneyti), koji se naalzi jugoistočno od glavnog grada Asmare, policija je 27. aprila 2011.godine uhapsila 120 katoličkih paroha koji su protestvovali protiv poziva za regrutaciju verskih službenika.

Nevladina javna okupljanja preko 7 ljudi su zabranjena u Eritreji.

Sloboda kretanja:

 Zakoni i neimplementirani Ustav Eritreje predviđaju prava na slobodu kretanja, putovanja u inostranstvo i migracija. Međutim, u praksi Vlada Eritreje ograničava ova prava.

Građani koji učestvuju u državnoj službi često su u nemogućnosti da putuju van zemlje jer država odbija da im izda pasoš ili vize. Ponekad građani koji dobiju izlaznu vizu moraju da plate depozit do 150 000 nafki (oko 6 700 dolara) kao garanciju da će se vratiti u zemlju.

Vlada Eritreje ograničava slobodu kretanja i odlaska u inostranstvo prvenstveno kroz često menjanje politike izdavanja pasoša i viza, a ponekad i suspenzijom pasoša i viza za građane bez upozorenja. Cena izdavanja pasoša koja iznosi 40% od prosečne godišnje plate umnogome ograničava građane za putovanja u inostranstvo.

Zahtev za izdavanje pasoša se većinom odbija muškarcima mlađim od 54 godine, ženama mlađim od 47 godina, prvenstveno zbog obaveze služenja državne službe članovima nepriznatih religijskih grupa, ljudima koji nisu završili obavezu služenja vojne službe i drugim ljudima za koje se sumnja da su kritičari Vlade. Vlada Eritreje odbija da izda vize i mnogim studentima koji žele da studiraju u inostranstvu, zbog potencijalne mogućnosti da izbegnu vršenje državne službe.

Građani moraju da dobiju odobrenje Vlade za i većinu putovanja unutar zemlje i za promenu mesta boravka. Vlada zabranjuje putovanja u pogranične regije sa Etiopijom, čak zabranjuje i prevoz do određenih gradova na granici sa Etiopijom.

Vojna policija u Eritreji povremeno postavlja kontrolne punktove u Asmari i na putevima između gradova, sa ciljem pronalaženja potencijalnih dezertera. Policija takođe vrši redovno legitimisnje ljudi, koji bivaju uhapšeni ukoliko ne poseduju lična dokumenta ili dozvolu za kretanje u toj regiji.

Ograničavanja kretanja inostranim državljanima koje je Vlada Eritreje nametnula 2006.godine ostala su na snazi. Sve diplomate, humanitarni radnici, osoblje Ujedinjenih nacija i strani turisti su dužni da od Vlade dobiju dozvolu za napuštanje glavnog grada Asmare.

Interno raseljena lica i izbeglice:

Većina interno raseljenih lica u Eritreji iz vremena konflikta sa Etiopijom (od 1988.godine do 2000.godine) je trajno smeštena poslednjih godina, mada i dalje postoje na stotine interno raseljenih porodica u regionu Gash Barka, na zapadu Eritreje, koje nisu zbrinute.

Hiljade Eritrejaca, većinom mlađe generacije, napustilo je zemlju zbog teških uslova i zloupotrebe služenja državne službe. Procenjuje se da je oko 5% populacije Eritreje napustilo zemlju.

Prema procenama UNHCR-a svakog meseca oko 3000 Eritrejaca napusti zemlju, većinom bežeći u Etiopiju ili Sudan, uprkos odobrenju koje bezbednosne snage Eritreje imaju da ubiju svakog ko bude uhavaćen u pokušaju bekstva iz zemlje.

U istočnom Sudanu se nalazi oko 80 000 eritrejskih izbeglica koje su poslednjih decenija pobegle iz zemlje. U poređenju sa 2006.godinom kada je u proseku 1348 Eritrejaca prešlo granicu na putu za Izrael, taj broj u 2011.godini iznosi preko 17 100 ljudi.

U izbegličkom kampu u Etiopiji gde su smeštene eritrejske izbeglice nalazi se veliki broj maloletnika i male dece, koja tamo borave bez roditeljske pratnje.

Tražioci azila iz Eritreje koji su prinudno vraćeni u zemlju u riziku su od proizvoljnog hapšenja i torture. Oni se smatraju za izdajice i mogu biti osuđeni na doživotan zatvor ili smrtnu kaznu.

U oktobru 2011.godine Sudan je prinudno vratio oko 300 izbeglica i tražialca azila iz Eritreje. U oktobru 2011.godine 83 Eritrejca su deportovana iz Egipta, bez da im je omogućen pristup UNHCR, a 118 se i dalje nalazi u egipatskom pritvoru.

Oko 30% BDP svake godine Eritreja dobije od doznaka iz inotranstva, tačnije obaveze da plaćaju 2% poreza svi oni koji se duže vreme nalaze van Eritreje. Bebednosne snage hapse članove porodica čiji članovi žive u inostranstvu a ne plaćaju taksu „inostrani porez“ od prihoda ostvarenih u inostranstvu. Takođe oni su obavezni da, ukoliko žele da se vrate u zemlju, plate sve zaostale obaveze.

Žene:

 Zakoni i neimplementirani Ustav Eritreje zabranjuju diskriminaciju žena, i diskriminaciju na osnovu rase, jezika, socijalnog statusa, ali u praksi Vlada se ne pridržava ovih odredbi.

Silovaje je zločin za koji je u Eritreji propisana kazna u trajanju do 10 godina zatvora. Za grupno silovanje ili silovanje maloletnika ili lica sa invaliditetom zakonom je propisana kazna do 15 godina zatvora.

Supružničko silovanje u Eritreji nije posebno predviđeno zakonom.

Brojne se optužbe za silovanje žena koje su pohađale vojnu službu u kampu SAWA. Žene koje pokušavaju da izbegnu služenje vojne službe i koje ne pohađaju obuku u SAWA kampu, nisu u mogućnosti da se dalje školuju, što se negativno odražava na mogućnost njihovog zaposlenja.

Nasilje nad ženama je izraženije u ruralnim predelima Eritreje.

Iako je genitalno sakaćenje žena zabranjeno 2007.godine to je i dalje raširena praksa u Eritreji, posebno u ruralnim oblastima.

Smrtnost porodilja u Eritreji je i dalje na visokom nivou, prvenstveno zbog nedostatka kvalifikovanog i obučenog medicinskog osoblja.

Deca:

Dečiji rad je u Eritreji široko rasprostanjen i deca su najčešće uključena u teške poljoprivredne poslove, ulične prodaje, kućne poslove, a nekada su deca podvrgnuta i prinudnom radu. Takođe, deca u Eritreji su žrtve seksualne eksploatacije i iskorišćavanja.

Tokom 2011.godine ministarstvo obrazovanja Eritreje je nastavilo praksu Mahtot – državnog programa po kome se školska deca prisilno šalju na izgradnju i održavanje putava i dalekovoda.

Iako zakon u Eritreji zabranjuje regrutovanje dece mlađe od 18 godina, neka deca mlađa od zakonskog minimina se uključuju u program vojne obuke unutar programa u vojnom ka