APC je preduzeo i uspešno završio prvo državno istraživanje o odgovoru zdravstvenog sistema Srbije na izazove COVID-19 virusa u zaštiti migranata, azilanata i izbjeglica, a koje je sprovedeno paralelno sa sličnim državnim istraživanjima u S. Makedoniji i BiH u okviru zajedničkog projekta „COVID19 izazovi u odgovoru na izbeglice i migrante na Zapadnom Balkanu“, podržanog od strane Balkan Trust for Democracy.

APC je prikupio i analizirao relevantne podatke i statistiku, obavio intervjue sa relevantnim učesnicima i reprezentativnim brojem migranata koji su iskusili zdravstvene izazove u vezi sa pandemijom COVID-19, kako bi zaključio da je uspešno sprovođenje mera protiv COVID-19 u praksi bilo upitno, a u nekim prihvatnim centrima čak i nemoguće. Neočekivano, broj migranata za koje je zvanično utvrđeno da su zaraženi COVID-19 bio je iznenađujuće nizak uprkos ograničenom životnom prostoru, prenatrpanim kampovima, početnom nedostatku zaštitne opreme, delimično zato što migranti i osoblje kampa nisu prepoznali početne simptome kao znake COVID-19 te nisu tražili medicinsku pomoć i testiranje na COVID-19.

U skladu sa merama protiv COVID_19 koje su uvedene širom sveta, Srbija je među prvim zemljama uvela ograničenja kretanja u vidu obustave ili ograničavanja prekogranične mobilnosti, kao i unutrašnje mobilnosti, uglavnom uvođenjem policijskog časa različitog trajanja. Isto je trajalo i tokom perioda proglašenog vanrednog stanja da bi se kasnije, tokom opšteg trajanja pandemije u Srbiji, uvodili različiti modaliteti rada.

Studija je pokazala da je broj migranata koji su dobili informacije o virusu COVID-19 i načinima zaštite u Srbiji alarmantno nizak. APC je dalje utvrdio da trećina ispitanika nije upoznata sa mehanizmima ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu u slučaju sumnje na infekciju COVID-19. Mnogi od njih su bili ispitanici koji borave izvan prihvatnih centara i centara za azil. Pristup zdravstvenom sistemu preko zdravstvenih ambulanti u prihvatnim centrima očigledno nije bio dovoljan, već je bilo neophodno osigurati pristup u lokalnim zajednicama, kroz domove zdravlja, COVID ambulante, bolnice i druge zdravstvene ustanove. Broj onih izbeglih kojima su date informacije o COVID-19 vakcinama i onih kojima je ponuđena vakcinacija u Srbiji je bio izuzetno mali, iako su izbegli na to imali pravo. Gotovo svi ispitanici koji borave u centrima su izjavili su da mere protiv COVID-19 postoje, ali je uspešna implementacija tih mera bila upitna u praksi, a u nekim centrima čak i nemoguća. Broj migranata, tražitelja azila i izbeglica za koje je utvrđeno da su zaraženi COVID-19 bio je iznenađujuće nizak. S obzirom na očekivano veći rizik od zaraze u kolektivnim objektima, što uključuje i više poteškoća u provođenju mera prevencije, uključujući fizičku distancu, sumnjalo se da je stvarna brojka migranata zaraženih COVID-19 u stvarnosti bila daleko veća. Može se pretpostaviti da simptome COVID-19 kao što su povišena temperatura, kašalj, umor, a koji su vrlo slični simptomima obične prehlade, migranti i osoblje kampova pod upravom KIRS-a jednostavno nisu prepoznali pa nisu tražili ni medicinsku pomoć ni COVID-19 testiranje u takvim situacijama.

Ipak, pristup zdravstvenom sistemu za migrante nije bio značajno otežan izazovima COVID-19, dok je centralizacija i projektno finansiranje ukupne zdravstvene zaštite migranata, azilanata i izbeglica u Srbiji od strane Evropske unije obuhvatilo gotovo sve usluge koje su bile potrebne i pružane ovoj populaciji. Osim toga, isti zdravstveni projekat EU obezbedio je bolji sistem za upućivanje u zdravstvene ustanove, pristup terapiji ili čak hospitalizaciju kada je to potrebno. Ipak, uprkos poboljšanju zdravstvenog sistema i lakšem pristupu zdravstvenoj zaštiti, vredno je podsetiti da projektno finansiranje sistema postavlja pitanje dugoročne održivosti tako važnog i institucionalno formiranog sistema kao što je zdravstvena zaštita migranata, tražilaca azila i izbeglica.

Celo istraživanje možete preuzeti ovde.