IZVOR: DANAS   29.12.2014.

San svake siromašne devojčice je da se obrazuje i uči, da ide u školu, i pre svega da ima mogućnost da bude dete. Retke imaju sreću da taj san pretvore u stvarnost. Većina nas vremenom prestane da se zanosi i izgubi snove.

Dan kada se rodio moj brat je za mene bio ispunjen i srećom i tugom. Radost zbog njegovog dolaska na svet je narušilo saznanje da više neću moći da idem u školu pošto su se kući troškovi povećali i da ću morati da radim. Znala sam da nemam izbora.

Počela sam da radim od svoje desete godine. Na početku sam bila jako uplašena, ali verujem da je to bilo nešto normalno za moje godine. Čuvala sam decu i to mi je bilo zanimljivo zato što sam sa njima i ja mogla opet da budem dete, bar na kratko. Gazde su u početku bile dobre, ali je vremenom, kako su moje obaveze u domaćinstvu rasle, naš odnos postajao sve lošiji. Maltretirali su me i fizički i psihički i morala sam da se vratim kući. Međutim, ni situacija kod kuće nije bila ništa bolja. Otac je bio preke naravi i često je maltretirao i tukao majku i mene. Bio je to težak period kojeg ne želim da se sećam.

Nije mi bilo teško da odem, naprotiv. Koliko god da sam se plašila za život znala sam da ću ukoliko odem imati mogućnost da ga živim. Promena mi je bila neophodna poput vazduha. Sada dišem mnogo lakše nego ranije iako moj put još uvek traje i to mi uliva snagu u trenucima kada krenem da posustajem.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila – APC/CZA