Hasan je pre dve godine pobegao od ratne stihije u Siriji i utočište pronašao u našoj zemlji. – Posao nema, preživljava uz pomoć prijatelja.

Kada je pre gotovo osam godina prvi put boravio u Srbiji Hasan H. (25) bio je oduševljen našom zemljom. Dopali su mu se druželjubivi ljudi, po mentalitetu, kaže, tako slični njegovim Sirijcima, ležernost, osećaj slobode na svakom koraku, bogata priroda….

Baš to oduševljenje državom na drugom kontinentu šest godina kasnije bilo je presudno u donošenju teške odluke – da pobegne iz svoje ratom razorene domovine i od Srbije zatraži azil.

“U Siriji se rat razbuktao pre više od tri i po godine. Dugo sam razmišljao, više od godinu dana trebalo mi je da odlučim, jer nije lako ostaviti sve i negde drugde krenuti iz početka. Ali u mojoj zemlji života za mene više nije bilo. Borbe su za to vreme eskalirale, sukobi su bili svakodnevni, pucnjava i granatiranje neprestano su odjekivali… Gde god da kreneš postojala je opasnost da te neko ubije. Pritisak je bio užasan ” kaže Hasan.

Zato je rešio da napusti domovinu, a kao destinaciju odredio je Srbiju. Za razliku od mnogih drugih Sirijaca kojima je naša zemlja samo tranzitna zona na putu za Nemačku, Švedsku, Švajcarsku.

Kontaktirao je prijatelje koje je stekao u našoj zemlji, preko interneta upoznao je nove. Na rizičan put ka Srbiji krenuo je iz svog sela u oblasti Homs sa još desetak sunarodnika. Trebalo je nekako stići do granice sa Turskom, zatim je ilegalno preći, a onda nastaviti prema Balkanu.

“Prvo smo putovali automobilom, obilazili smo naseljena mesta i išli okolnim putevima, jer smo morali da izbegnemo policiju. Bilo je teško i opasno. Kada smo stigli do granice, u Tursku nas je posebnim ilegalnim putem preveo neki čovek, a zatim su nas prebacili do kamiona kojim smo nastavili putovanje. Od trenutka kada smo ušli u kamion nisam znao gde se nalazimo sve dok nisam čuo poznati jezik – srpski” kaže Hasan.

O strahovima tokom dvodnevnog putovanja nerado govori – a bilo ih je. Jer trebalo je neprimetno stići do granice između Sirije i Turske, pa je ilegalno preći, prolaziti kroz druge države bez dokumenata… Najviše se bojao da ga ne uhvate i ne vrate u Siriju. A onda se konačno obreo u Srbiji, i to u Nišu. Izašao je iz kamiona i ostao sam.

“Odmah sam od nadležnih zatražio azil. Proveo sam jedan dan u centru u Banji Koviljači, a onda sam se preselio kod prijatelja. Usledio je jedan intervju, popunjavanje dokumenata, pa drugi razgovor, provere. Sve je trajalo osam meseci, ali tada sam konačno dobio azil”, objašnjava Hasan.

Od tada je prošlo gotovo godinu i po dana. Azil za njega mnogo znači, jer je stekao zaštitu i oseća se bezbedno, a to mu je, kaže, bilo najvažnije. Ipak, činjenicu da je dobio azil od Srbije ne pominje nikome, pa čak ni prijateljima.

Jer, rat u Siriji i dalje besni, a azil najčešće traže oni kojima je bezbednost ugrožena zbog političkog opredeljenja. A on se, kaže, politikom nikad nije bavio. Iz domovine je otišao zato što se bojao za život, a ne zato što je podržavao neku od zaraćenih strana. Ali, strahuje da neko njegovu odluku može pogrešno da protumači.

Od legitimacije koja potvrđuje da Hasan ima azil se, međutim, ne živi, a posao ne može da nađe. U Siriji je završio gimnaziju i bavio se poljoprivredom u svom rodnom selu, a u Srbiji već dve godine preživljava zahvaljujući pomoći prijatelja.

Jedan od njih plaća mu smeštaj: sobicu u predgrađu Beograda napravljenu pregrađivanjem garaže u kojoj ima krevet i rešo. Hasan mu je beskrajno zahvalan na tome i skromno kaže da u toj sobi „može da se živi”. Prijatelji mu obezbeđuju i hranu.

Po zakonu ima pravo na zdravstvenu i socijalnu pomoć. Prvu nije koristio, a državi se obratio za socijalno davanje. Ono iznosi oko 6.000 dinara mesečno, ali njemu bi i taj novac dobro došao. Ali, odbijen je, jer nije bio u sobici kada je službenik došao na njegovu adresu.

Doduše, službenik se nije najavio, a Hasan nije znao da će doći, ali to je bio dovoljan razlog da ne dobije pomoć. Zahtev je podneo ponovo, pa sada čeka odgovor nadležnih.

U selu u kojem je rođen ostali su mu roditelji, četiri brata i četiri sestre. Čuje se sa njima preko telefona kad god može. Internet u celoj oblasti Homs odavno ne radi, zbog rata, pa je praktično jedina komunikacija moguća putem telefona, kad radi.

Porodica mu svaki put kad se čuju poručuje da je uradio ono što je najbolje za njega – spasao je živu glavu. To mu daje motiv da istraje i da u Srbiji sredi život.

Pitamo ga da li bi se vratio u Siriju. Posle dugog razmišljanja kaže: „Možda, kada bi se situacija tamo smirila, rat i ubijanje prestali.” Ali, nije siguran, jer Srbija mu je u međuvremenu prirasla srcu.

Sam naučio srpski

Hasan odlično govori srpski. Naučio ga je sam, uz pomoć interneta, trudeći se da čita što više sajtova na našem jeziku, a usavršio ga je u poslednje dve godine, koliko živi u Srbiji. Voleo bi da ga još bolje nauči, pa da potraži posao, makar privremeni, kao prevodilac.