pripremio: APC    foto: APC

KRNJAČA,avgust 2018. – Husein jos vida rane na telu i na  dusi. Iz Kurdistana je. U Srbiji je par meseci, ali njegov beg od sukoba i putovanje ka Evropi je trajalo mnogo duže.

Stalno se pita- da li bi  krenuo da je znao šta ga na tom putu čeka, naročito da će doživeti tolika poniženja.

Ne spava. Plaši se da li će njegova odluka da krenu u Evropu sšasoti ili uzništiti njegovu porodicu.

Oseća potrebu da priča, Kreće iz početka:

„Morali smo da odemo, bilo je nepodnošljivo. Svuda oko tebe se sve raspada. Stalno misliš „Bože, preživeli smo i ovaj dan“. Žena me nemo gleda, ništa ne izgovara, a znam da bi htela da kaže „Huseine, spasi nas“. U vazduhu se oseća miris baruta i krvi. Misliš da ne možeš da udahneš, vremenom se navikneš.

Presekao sam jedan dan, odlučio sam da povedem porodicu u Evropu. Da sam tad znao šta sad znam, dobro bih razmislio da li bismo krenuli.“

Pogledaj me,govori mi, ja sam veliki čovek, izgledam kao stena.

„Uvek sam se trudio da deca ne primete da mi je teško, da se i ja plašim. Oni su mali, imaju 7, 8 i 10 godina. Ne trebaju im još i moje brige. Vidim kako su se menjali, postajali ćutljiviji, kako su im lica postajala kamena.“, priča Husein kako se nekako došli do Bugarske. Tu počinje pakao koji kazze nije mogao da zamisliž.

„Držali su nas u zatvorenom kampu. Prepuno ljudi, svi očajni, nervozni, gladni. Svakog dana gledaš ogradu i policiju sa puškama i psima kako patroliraju. Kao da smo kriminalci a ne izbeglice. Bacaju ti hleb kao psima, i iako se osećaš odvratno i poniženo, stojiš i hvataš da bi tvoja porodica imala šta da jede“.

Pita me da li sam čula za protest koji je izbio tamo. Ljudi nisu mogli više da izdrže, počeli su da se bune, a policija je počela da tuče. Nastao je haos, priča.

„ Ja sam zagrlio decu i ženu i čekao da prođe. Svuda oko nas je bio metež, psi laju, ljudi urlaju. Sin mi je rekao „tata, pa ti se plašiš!“. Srce mi se slomilo, nisam uspeo to da sakrijem. On je bio prestravljen. Pobeleo je i vikao „ne daj da me povrede!“. Sećam se da je veliki crni pas iskezio svoje zube na njega dok je policajac vikao na nas rečima koje nisam razumeo. Onda je udario mog sina u glavu. Dilbar je pao, a ja sam znao da ništa ne mogu da uradim. Pobegao sam iz Kurdistana da zaštitim porodicu, i evo nisam uspeo. Nekako smo se oporavili od toga i uspeli da dođemo u Srbiju.

Ovde je mnogo mirnije, kaže. Oseća da su   sigurni. Potrebno im  je vreme da zabravimo sve, a Husein nije nisam   da je to uopšte moguće. Kaže da je Dilbaru  najteže  . Budi se noću, vrišti, kaže „ne želim da umrem!“.

„Ponekad mesečari, ustaje iz kreveta i pokušava da izađe iz sobe. Vidim da ga i dalje muči ono što se desilo u Bugarskoj. Žena i ja spavamo na smenu, nemamo ključ od sobe, neće da nam daju, pa se bojim da Dilbar ne izađe. Trudim se da mu objasnim da je ovde sve u redu, da ga niko neće napasti. I vidim da mi veruje. Pričamo o lepim stvarima u toku dana, ide u školu, druži se sa drugom decom, deluje srećno i opušteno. Ali kada padne noć, on se vraća u mislima u Bugarsku. Progoni ga taj crni pas“.

Husein se zahvaljuje što ih posećujemo, što Dilbara pokušavamo zaokupimo nekim zanimljivim i lepim stvarima.

Husein prikuplja snagu da ide dalje. On je otac koji je na sebe preuzeo odgovornost  za Dilbara, za svoju ženu i decu. Ponavlja da mora da ih zaštiti i to ga jako opterećuje. Pita se, a očekuje i dogovor od nas –da li je  doneo pravu odluku.

Na to pitanje nema pravog odgovora, ali će neki ipak doneti vreme.