priredio: APC

BRISEL, 8. juna –  Posle dve godine tortuoznih i dugotrajnih pregovora, nema znakova da će diskusija o reformi Zajedničkog Evropskog sistema azila (CEAS) postići zadovljavajući zaključak.  Ostaje problematicna nemogucnost reforme Dablina u Savetu za pravosudje i unutrasnje poslove, koji naizgled nisu uspeli da postignu dogovor prošlog utorka….

…Dok je ljutnja prema Franckenu generalno opravdana, ovom prilikom je možda u pravu- reforma u Dablinu bi mogla biti osuđena na propast. Stavovi članova ostaju nepopravljivi – V4 se drži svoje pozicije da ne treba uključiti mehanizam „solidarnosti“ u obliku preseljenja, a sigurno ništa ne obavezno, dok južne države insistiraju na obaveznom i automatskom preseljenju ili boljem sistemu reforme raspodele.

Nastavljaju se pregovori i nije nemoguće postići sporazum o Dablinu, ali najverovatniji scenario sada je da će Evropski Savet kasnije ovog meseca pristati na samo dva ili tri od originalnih sedam zakonodavnih predloga koji su pokrenuti 2016 godine. Poput: Regulacije o kvalifikacijama, Direktive o uslovima prijema i okvira za preseljenje u Uniji. Verovatno će biti pokušaja da se napusti ili barem da se suspenduje reforma Dablina i predloga koji od nje zavise. Austrija kao  buduća opredsedavajuća EU  ima malo želje da rukovodi drugom rundom pregovora, i ko može da ih okrivi nakon svedočenja herojskih, ali bezuspešnih napora Slovačke, Malte, Estonije i Bugarske da nađu neki kompromis. Shodno tome, zaključci Evropskog Saveta mogu biti usmereni takoda se dozvoli članicama da odustanu.

Ako se Dablinski predlog napusti ili obustavi, treba li da žalimo njegovu propast? Verovatno ne. Međutim, moramo biti obazrivi na to šta dolazi umesto njega. ECRE veruje, ne samo da je Dablinski sistem nepravičan i da je potrebna reforma, ali i da je to jedan od razloga zbog kojeg se situacija sa povećanim dolaskom pretvorila u krizu. Ali kao i drugi, mi smo u paradoksalnom položaju gde smo se godinama trudili za reformu u Dablinu, i da onda, odjednom, ne možemo podržati predlog dat od Evropske Komisije.

Reforma 2016 godine, bila je pogrešan predlog u pogrešno vreme. Malo je učinila povodom fundamentalnih grešaka i propusta u Dablinskom sistemu, nesrazmernih odgovornosti zemalja na granicama, ali potencijalnom ograničavanju prava na azil u Evropi kroz korišćenje koncepta sigurnih trećih zemalja. Zaista, spomenuta reforma Komisije je povećala odgovornosti u zemljama prvog dolaska sa dodatnim pre-Dablinskim proverama (kasnije su te provere polako gubile na jačini i smislu). Iako nije savršena, pozicija Evropskog parlamenta barem predstavlja dublji remont Dablina. Nedavni sukobi su takođe usmereni na „stabilnu odgovornost“ – odredbe o dužem trajanju odgovornosti za korisnike međunarodne zaštite, uz zalaganja zemalja južne Evrope da to bude na dve godine, gde Bugarski kompromis predlaže osam godina, a druge zemlje, uključujući Nemačku, i dalje insistiraju da trajanje odgovornosti za korisnike međunarodne zaštite traje 10 godina. Osim toga, prvobitni predlog uključuje kazne povodom sekundarnog kretanja migranata bez razmatranja opravdanog razloga za sekundarno kretanje…

Jedina institucija koja (do sada) izlazi iz ovog nereda je Evropski Parlament, koji uspešno pregovara o predlozima reforme, uprkos velikim razlikama u stavovima u svojim internim političkim grupacijama. Takođe, Evropski parlament je jedina institucija koja dosledno brani prava izbeglica, pravo na azil u Evropi i promoviše racionalan i pozitivan pristup u širim pitanjima migracija.

Međutim, napuštanje dablinske reforme i drugih predloga, iako na pomolu, ipak nije gotova stvar. Postoji opasnost i od žurbe da se postigne sporazum po svaku cenu. U poslednjih nekoliko nedelja, pojedini članovi Parlamenta su pokazali spremnost na kompromis, uključujući napuštanje važnih principa i stavova. Možda imaju na umu svoje legate, i stav Parlamenta je da se predlozi trebaju tretirati kao paket: ništa ne bi trebalo dogovoriti sve dok se ne postigne celokupan dogovor, što isključuje mogućnost usvajanja dva ili tri predloga, a da ostalo bude odbačeno.

Pozicija ECRE-a je  da je bolje da nemate nijednu reformu, nego  da imate jednu i to lošu –  pre svega što se tiče Dablina, ali isto važi i za druge predloge.  Bolje je odbaciti predlog nego dogovoriti se o nečemu što je štetno i neefikasno.

Kako dalje? Ako stavimo reformu Dablina sa strane, to ne znači da su postojeći zakoni adekvatni. Ako se ne postigne dogovor o reformi Dablina, trenutni pravni okvir će ostati u velikoj meri nepromenjen (uz mogućnost revizije kvalifikacije, prijema i preseljenja, kako je navedeno gore).  Fokus bi onda trebao potom preći na implementaciju, posebno na zanemarene delove Acquis-a – obezbeđivanje pristupa azilu u Evropi, odgovarajući uslovi prijema, funkcionisanje odlučivanja o azilu. Uzimajući u obzir promene u EASO-u, članovi bi trebali da obezbede da nova Agencija za azil u EU ima ključnu ulogu u praćenju i podržavanju usklađenosti sa pravnim standardima i osnovnim pravima. Fokus bi trebao biti na funkciji azila u Evropi, a ne na relokaciji ljudi u druge regio ne. Možda će biti potreban novi zakonski predlog kako bi ojačao mandat EASO-a s obzirom na to koliko se trenutni predlog reformi odnosi na Dablinski predlog.

Jedna od mana pregovora je to što će Austrija koja preuzima predsedavanje EU  imati više vremena da spovede u akciju razne zlonamerne planove koje kuvaju. Ove nedelje, danski premijer Rasmusen je dao informacije o tome da pojedine članice EU pokušavaju da uspostave kampove u evropskim zemljama van EU, «neatraktivne» za tražioce azila –  spekulacija je da će centri biti u Srbiji ili Albaniji.

Izgleda kao slučaj preuranjenog deljenja informacija Rasmusena jer je ideja nejasna. Izgleda da je mislio na deportacijske kampove za osobe čiji su zahtevi za azil odbijeni. Međutim, takvi kampovi bi mogli da se razviju u eksterne “prihatne centre” na koje se pozvala Angela Merkel. Nije iznenađenje da se, zajedno sa Danskom, Austrija i Holandija nalaze u grupi zaverenika. Međutim, loš je znak ako učestvuje Nemačka. Svojim učešćem daje težinu da se stvari brže dešavaju i predstavlja još jedan znak promene u pristupu Nemačke što se tiče azila a migracija. Nemačka je bila ta koja je davala otpor na prethodnim planovima ove vrste, kao što su  „sigurne luke“ [eng. Safe heavens] inicijative Tonija Blera. Komentar ECRE-a je da je Nemačka sada za eksternalizaciju, sa podrškom za ekstremnu verziju koncepta sigurnih trećih zemalja i njenih rastućih aktivnosti u Africi, u kombinaciji sa manjkom volje da se suoči sa napadima na vladavinu prava u EU, koji su jedan od razloga nedostatka „solidarnosti“. Shodno tome, najviše zabrinjava  izrada planova van okvira EU.

Poučene ishodom pregovora EU-Turske, metode za pripremu sporazuma EU koji nisu ustvari sporazum EU, i zbog toga nisu predmet parlamentarnog nadzora ili u nadležnosti suda EU – članice osiguravaju da se odluke donose u neformalnim okruženjima i da se proizvode u obliku „izjava“ ili principa rada. Nema sumnje da su Austrijanci umešani u takva mračna posla, s obzirom na to da su se u februaru 2016 godine šefovi policija usaglasili da zatvore Balkansku rutu – ta odluka je verovatno odigrala veću ulogu od sporazuma između EU i Turske u blokiranju pristupa zaštiti izbeglica u Evropi.

ECRE je dosledno naglasio da eksternalizacija nije odgovor – Evropi je potreban funkcionalan i fer sistem azila, stalni napredak u otvaranju sigurnih i zakonskih kanala (koji se odvijaju u pozadini), i uključivanje izbeglica kroz poštovanje prava – na obrazovanje, rad itd. Evropa treba da doprinese fer podeli odgovornosti na globalnom nivou, a ne da narušava svoje spoljnopolitčke ciljeve putem prenosa odgovornosti na druge regione.

Međutim, napori Austrije i ostalih bi svakako došli do izražaja.  Zakonska reforma predloga ne predstavlja alternativu eksternalizaciji – već na mnoge naćine ih konsoliduje.  Ne treba da žalimo ako se odustane od reforme Dablina i drugih predloga, već treba da budemo spremni za ono što tek dolazi.

autor : Catherine Woollard, generalni sekretar Evropskog saveta za izbeglice ECRE