pripremio: APC    foto: APC

Beograd,1.decembar – Još jedno dete je izgubilo život na teškom izbegličkom putu ka nekoj od obećanih zemalja u Evropi. Šestogodišnja Medina,devojčica iz mnogobrojne avganistanske porodice ostala je pre deset dana da leži na koloseku želežničke pruge  Šid -Tovarnik, u neposrednoj blizini granice, samo nekoliko sati nakon što je prešla u Hrvatsku.

Medinu je udario voz, kako svedoči porodica i njihov saputnik Hado, migrant iz Maroka, nakon što su ih hrvatski policajci koji su ih presreli, vratili do pruge, pokazali svetlo u daljini i rekli da je tamo Srbija i da moraju da se vrate.

Nisu pomogle molbe majke da sa petoro male i dvoje dece tinejdjera sačekaju jutro. Nisu pomogla objašnjenja da žele azil. Oterali su ih u mračnu i hladnu noć, gde je jedini putokaz ka Srbiji bila železnička pruga i svetlo u daljini. Nisu im rekli da tom prugom ide voz, da moraju da paze. Nije im bilo važno. Važno je bilo samo da ih vrate i da ne ostanu u njihovoj zemlji. Ali prugom je uskoro naišao voz. Polusnena i dezorjentisana Medina nije uspela dovoljno brzo da se skloni.

Svedočanja  majke i Medininog petnaestogodišnjeg brata Rasida, kao i saputnika Hadoa više su nego potresni, ne samo zbog toga što govore o smrti devojčice, već o potpunom odsustvu saosećanja i poštovanja za ljudski život.
,,Pokušali smo, majka ,moja sestra bliznakinja, Medina i moja mladja sestra i trojica braće – jedan ima sedam, drugi, tri, a najmladji godinu i po dana – da iz Srbije udjemo u Hrvatsku 21.11.2017. godine“, priča petnaestogodišnji  Rašid. Sa nama je bio i izbeglica iz Maroka Hado.
„Želeli smo da odemo u Zagreb. Čuli smo da porodice koje imaju malu decu, hrvatska policija ne deportuje u Srbiju i da će nas odvesti u Zagreb.“

Međutim, policija ih je, kaže Rašid presrela i rekla da moraju da se vrate u Srbiju, sačekaju mesec dana i da će ih nakon toga pustiti.

„Bilo je veče. Molili smo  samo do ostanemo do jutra, jer imamo malu decu, ali nisu dali,“ priča Medinina majka.

Njihov saputnik Hado, svedoči kako su ih uprkos tome što su rekli da žele da traže azil, sve strpali u kombi i nakon 10-15 min otvorili vrata i gurnuli napolje.

,,Vikali su na nas: „Idi, idi …“  , priča.

,,Izbacili su nas  tik uz železničku prugu. Mesto je bilo suviše tamno, a primetio sam zastavu Evropske unije na maloj kući pored pruge, a pored kuće bila je neke vrste kutije i stvari za struju”, priča ovaj svedok.

On kaže da  je devojčica izašla pospana iz kombija i da je hodala sama. Nisu prešli više od  stotinka metara kada se dogodila nesreća.

,,Čuli smo strašan huk vetra i poskakali u stranu. U naručju sam držala najmladjeg Amira, a za ruku  Rabinu koja  nije mogla da diše. Kada je voz prošao Rašid je osvetlio prugu telefonom i video da Medina leži okrenutu licem prema tlu. Glava i lice su joj bili u krvi. Bila je nepomična. ”priča glave zarivene medju dlanove  nesrećna majka.

Hado je kaže prvi podigao devojčicu i počeo da doziva policiju.

Kada je stigla hitna pomoć, majka i Rašid, koji govori engleski, kaže, molili su da idu sa Medinom, ali lekarka im nije dozvolila.

„Sve su nas vratili u policijsko vozilo i zaključali vrata. Rašid je pitao gde su otišla kola – za Beograd ili za Hrvatsku. U početku su nam  govorili da su je odveli u Beograd, ali kasnije, da moramo da pitamo srpsku policiju”.

Uskoro su ih na granici predali srpskoj policiji koja ih je odvela  u policijsku stanicu u Šid. Posle toga u pratnji prevodioca krenuli su za Beograd, jer su mislili da je tamo Medinino telo, ili da će tamo stići  i da će je oni  tu i sahraniti.

Smešteni su priča Rašid u centar u Krnjači.

„Spavali smo tamo tri noći, a onda su ujutro došla kola iz Komesarijata za izbeglice i rečeno nam je da moramo u Sid, gde će nam  hrvatska pogranična policija predati telo. Želeli smo da Medinu sahranimo u Beogradu, jer tu ima ljudi koji nas znaju. Želeli smo da to bude po našem obredu, ali su rekli da moramo u Šid“, priča rezignirano majka.

Sa pograničnom policijom se nisu sreli, Medinino telo bilo smešteno u kapeli na groblju, a ono što je posebno pogodilo porodicu je to što devojčici nije očišćena ni krv sa lica. Ležala je u istoj odeći, krvava,  pocepana, uljepljene kosice, kao bačena lutka.

Oni su i dalje želeli da idu za Beograd. Značili im je da se oproste od deteta u krugu ljudi koji ih poznaju, koji pripadaju njihovoj kulturi. Kojima je stalo. U Beogradu im je bila dostupnija pomoć i našeg tima psihologa. Trebale su im i reči utehe. Ali nije moglo.

„Rekli su nam: sve što želite da uradite morate to da uradite ovde. Doneli su nam četiri  boca vode i rekli da ako hoćemo možemo da operemo dete  i da moramo da je sahranimo u kovčegu u koji su je stavili, a to nije u skladu sa našom kulturom.   Nismo imali izbora. Rekli su nam: ako to ne učinite ovde, stavićemo vas u zatvor, a ostatak porodice će biti poslat u Avganistan“, priča Rašid.
Medinina porodica je sada u Prncipovcu. Nemaju, tvrde, nikakve dokumente o Medininoj smrti.
Srpska policija, im je kažu, rekla da im hrvatske kolege nisu dale nikakve papire o ovoj nesreći.

Mala humka na groblju u Šidu jedini je dokaz da je Medina postojala. Da je živela. Da je tako mala prešla hiljade kilometara od svoga doma i da je umrla uplašena i prozebla  na mračnoj pruzi izmedju dve granice iza kojih nije bilo  nikog ko bi joj se radovao i nikog ko bi je žalio.