autor: APC | foto: APC 

Beograd,8. februar  – Jana smo upoznali u parku kod autobuske stanice u Beogradu pre gotovo pola godine. Tada je ve? tri meseca  bio u Srbiji i za to vreme pet puta pokušao da pre?e ma?arsku granicu.

Ovaj devetnaestogodišnji mladi? iz jednog sela u blizini Kabula  još uvek je ovde. Ništa se za to vreme u njegovom neizvesnom životu nije bitno promenilo, osim što je prethodna dva  meseca u Srbiji bila oštra zima, a Jan spava u jednoj kucici kraj pruge i  što je još jedanaest puta pokušao da predje severne granice naše zemlje. Opet su puštali pse na njega na ma?arskoj granici, u Zagrebu su ga uhapsili i deportovali, pre par dana je pokušao da pre?e Tisu, ali je led popustio, a njegov saputnik i drug nije isplivao… Teško mu je da stalno objašnjava šta mu se doga?a i zašto je otišao iz Avganistana. Zato što tamo nema života, zato što tamo svaki dan plane neka eksplozija, što nikada ne znate ko u vama vidi neprijatelja, zato što ne mogu ni?emu da se nadam…sabrao je jednom svoju muku u par re?enica izgovorenih u dahu i ne želi o tome puno da pri?a. Kao da ga pomalo vre?a nerazumevanje situacije u zemlji iz koje dolazi.

Jan je opet u Beogradu, u napuštenoj ku?ici kraj pruge. I nije odustao. Ovaj  vaspitani, pametani mladi? ima cilj i za sada nesalomivu volju.  Želi da bude inženjer informatike. Pre nego što je krenuo na put, tri godine je u?io engleski .

“ Želeo sam  da se spremim za novi život. Želim da se upišem na fakultet u Belgiji, da se uklopim u tu sredinu. A, jezik mi pomaže i ovde. Lakše mi je da se snadjem, ljudi mi lakše prihvataju”, pri?a . Janov stariji brat živi u Belgiji. Za njim su pre oko godinu dana krenuli Jan i njihov najmla?i  brat Abdula.

Ali kako je to ve? uobi?ajno na izbegli?koj ruti planovi su jedno,a realnost drugo. Snovi se teško ostvaruju.

Jan i njegov brat su iz Avganistana prešli uTursku. Tu su bili par meseci, a kada su se stekli uslovi da krenu dalje – preko mora u Gr?ku, pa dalje balkanskom rutom ka Evropi, novca je bilo samo za jednog.

Jan je ispratio brata, ubedjen da ?e on uskoro za njim. I stigao je pola godine kasnije kada je balkanska ruta ve? bila zatvorena nekako do Srbije.

Mislio je uspe?e da pre?e i granice koje su mu preostale. Pokazalo se da ima veoma male šanse da se nadje na spisku onih deset koliko ih puštaju dnevno u Ma?arsku na dve grani?na prelaza.

Pokušava sam, ali bezuspešno. Ali ne odustaje. I ?ini sve da bi koliko toliko, svoj privremeni život ovde u?inio podnošljivim. ?ak pokušava da u Beogradu, u maloj napuštenoj stražarskpoj ku?ici negde na utrni izme?u pruge kojom idu samo teretni vozovi i reke kojom plove šleperi, napravi dom. Taj privid normalnosti – pe? bubnjara i ru?ak na njoj, par?i?i tepiha prostrti po patosu ispod koga je istruli pod i ostaci linoleuma, žica za sudove, mušema sa crvenim dezenom  …je Janov na?in da preživi i da se ose?a kao ?ovek. Da ne potone njegov entuzijazam i ne ugasi se njegova nada.

Nije sam. U ovoj ku?ici živi njih osam. Gotovo svi imaju nekog u severnoj Evropi i nov?anu podršku dovoljnu da obezbede hranu i poneku sitnicu.

Okupili su se po nekoj srodnosti. Organizovani su i discilinovani. Žive kao porodica.

Isa kuva. Kaže nikada to nije radio kod ku?a, ali sada radi. I ide mu od ruke. Kaže prisetio se gotovo svega što je majka radila dok je njemu i njegovoj brojnoj porodici spremala hranu.  On sa Janom naj?eš?e ide u kupovinu na pijacu. Kažu jeftinije je nego u marketima. Trude se da štede. Sve je skupo, a oni ne idu u red za hranu kod napuštenih hangara gde jedna humanitarna organizacija jednom dnevno deli hranu. Jan je kaže otkako je u Beogradu potrošio 2000 evra. Na hranu i higijenu.

Kralj kako zovu svog visokog zemljaka, otmenog držanja zadužen je za neku vrstu informisanja. ?esto je u parku me?u migrantima,raspituje se za njihova iskustva…kod novopšridošlica prikuplja vesti o putu koji su prešli, traži informacije iz Avganistana.

Vahid je zadužen za higijenu… Ne žali se, mada je iz, za avganistanske prilike, on iz imu?ne porodice.  Njegov deda je imao radnju u Kabulu,a ve? tri generacije iz njegove porodice su u izgnanstvu.  Otac mu je otišao u London pre 16 godina. On je krenuo na put one no?i kada se vra?ao sa ven?anja svoje ro?ake, a njihov kombi napala grupa talibana. Pogunula su dva njegova ro?aka. On je preživeo i evo ga u Beogradu. Pokušao je da pre?e granicu tri puta. Veruje da ?e imati više sre?e kada do?u topliji dani.

Ovi momci su nas jedan dan pozvali na ru?ak. U njihovom beogradskom domu  kraj železni?ke pruge do?ekao nas je ove zimske subote avganistanski pile?i paprikaš, vo?e lepo aranžirano na cvetnoj mušemi, toplina i tiha dobrodošlica. Služi nas  Salih, Isa iz naših o?iju traži potvrdu kako nam se dopada njegov kulinarski specijalitet. Kažemo da je njihov pile?i paprikaš isti kao naš, ?ini mi se ne veruje.

Puna nas je soba. Razgovaramo nekako u tišini. Niko nikome ne upada u re?, svi ?ekaju da se prvi poslužimo, a onda se odmereno pridružuju. Pri?amo o putu koji su prešli o tome kako im je ovde. Nije dobro, kažu, ali nije ni tamo odakle su došli. Ne može se nazad.

Posle dva sata Jan i Isa nas prati obalom.

Obe?avamo kako ?emo se opet uz neki novi avganistanski specijalitet, ali samo pod uslovom da mi kupimo namirnice, družiti.

Izgovaramo uobi?ajne fraze izme?u gostiju i doma?ina, gledamo se u o?i i mislimo, svako svoje. Oni:  možda ve? sutra…

Mi sa strepnjom: šta li ?e im doneti to sutra?