izvor |DW/http://www.dw.com/sr//autor:  Dijego Kupolo 

Izmir, 13.02.2016. – Izbeglice i dalje u velikom broju pristižu u EU. Mnoge dolaze preko Turske odakle ih dalje za Evropu otpremaju krijumčari ljudi.

Na trgu Basmane krijumčari ljudi se sami obraćaju pridošlicama i deklamuju sve detalje o čamcu koji vozi za Grčku. „650 dolara“, kaže jedan mladić na arapskom s jakim sirijskim naglaskom. Dakle vožnja do EU košta 585 evra. „Čamac večeras ide za Lezbos. Na njemu neće biti više od 35 ljudi, a prevoznik govori četiri jezika.“

„Kao prvo ću te odvesti u jednu kuću“, nastavlja krijumčar. „Tamo će te pokupiti automobil i odvesti do čamca. Vožnja traje sat vremena. Čamac sigurno stiže do obale – ako ne, dobićeš novac nazad. „A onda još dodaje: „Uzmi moj broj telefona. Nazovi me ako imaš pitanja. Biću ovde još dva sata.“Čini se da uopšte ne primećuje moju veliku kameru – ili mu je jednostavno svejedno. Kada je završio sa mnom, odlazi do grupe mladića s ruksacima i govori im isto što i meni. Nakon kratkog razgovora odvodi ih u kafić u kojem će verojatno biti sklopljen posao. Drugi krijumčari sede u parku na drugoj strani ulice i pregovaraju s porodicama koje svu svoju imovinu nose u plastičnim kesama.

 

Bekstvo od rata

U Izmiru se još uvek prodaju narandžasti prsluci, jedino što više ne vise ispred radnji. I to je, kao i krijumčarenje ljudi, deo svakodnevnog poslovanja – samo malo manje vidljivo nego do sada.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je u ponedeljak (8.2.) posetila Tursku kako bi razgovarala o izbeglicama koje preko te zemlje dolaze u EU. Broj izbeglica se ne smanjuje ni u ovim otežanim zimskim uslovima.

Uprkos sve većem pritisku Brisela i turske policije, samo proteklog meseca je više od 68.000 ljudi tim putem krenulo prema Uniji – prošle godine u istom perodu bilo ih je 5.000. „Evropa može Turskoj dati novac, ali ovo ovde neće zaustaviti ni 100 milijardi dolara“, kaže Nedžep Uz, vlasnik malog hotela u gradu Češme kod Izmira, odakle izbeglice kreću ka grčkom Hiosu. „Ti ljudi bježe pred ratom i dolaziće i dalje sve dok se ratovi ne završe“, kaže Uz i dodaje podignutog prsta: „Seti se mojih reči kada ponovo dođeš za dve godine i ništa se nije promenilo.“

„Ne radim ništa loše“

Kada izbeglice plate krijumčarima za prevoz, odvoze ih na sever, u blizinu grada Ajvalika, odakle kreću čamci za Lezbos. Druge otpremaju za Češme, gde stotine ljudi čeka na bolje vremenske uslove za prelazak do Hiosa.

 

Ako je more nemirno, hotel je pun gostiju. On naplaćuje 10 dolara po osobi ili 60 dolara po porodici, ali kaže da često pušta ljude da prespavaju besplatno.“Šta da radim? Pustiti majku s troje dece da spava napolju?“ Uz priča da ga je turska policija već više puta uhapsila i pretila zatvaranjem hotela ako i dalje bude davao prenoćište ljudima koji idu za Grčku.

„Ako me pošalju u zatvor – neka me pošalju“, kaže ovaj vlasnik hotela i dodaje: „Ali znam da ne radim ništa loše. Krijumčari ljudi su oni koji izbeglice odvoze tamo… Policija kaže da su to veliki karteli, ali to su grupe ljudi, a ne velika mafija.

Samo ne u domovinu

25-godišnji Iranac Ali zarađuje krečenjem i već dva dana živi u Uzovom hotelu. On je jednom krijumčaru platio 1.000 dolara za mesto u gumenom čamcu i čeka da se promeni vetar, kako bi mogao otputovati u Evropu. Kupio je lažne avganistanske dokumente za 100 dolara kako bi prešao granicu na Balkanu, na kojoj propuštaju samo izbeglice iz ratnih područja.

Na pitanje zašto je napustio Iran, Ali podiže majicu i pokazuje ožiljke od stotina udaraca bičem koje je dobio kao kaznu jer je pio alkohol. „Hteo bih u Nemačku ili Dansku ili čak i u zatvor u Evropi. Svuda, samo ne u Iran.“

Pre nego što je policija prošlog meseca raščistila ovo područje, izbeglice koje su želele za Hios stanovale su u napuštenom apartmanskom naselju, u „German Holiday Village“. Sada moraju platiti smeštaj, a humanitarci iz jedne lokalne organizacije ih snabdevaju jelom, odećom i ponekad i medicinskom pomoći.

Ali Jalvačli, direktor humanitarne organizacije, kaže da njegovi aktivisti pokušavaju da ljude odvrate od opasnog puta u Grčku. „Teško je uveriti ih u to da je bolje ostati ovde“, priča on. „Ali nije dovoljno samo ostati. Problem je naći posao i stvoriti sebi život u Turskoj. Šta da rade ovde?“

Vraćamo se na trg Basmane u Izmiru. Grupa žena i dece sedi uz ulicu, okruženi torbama. Preko puta je parkiran policijski automobil. Policajci posmatraju tri vozila koja staju i utrpavaju ljude zajedno s prtljagom. U jednom kafiću u blizini razgovaraju dva muškarca na arapskom.

„Kada krećemo večeras?“, pita jedan.

„U jedan“, odgovara drugi.

„Koliko ih imamo?“

„Četiri.“