Priredio: APC | Foto: APC  

 

Adaševci,3. novembar  – Dejvid  Pauel je došao u Beograd pre nekoliko meseci i poha?a semester u okviru programa “SIT Study Abroad Program Serbia, Bosnia, and Kosovo: Peace and Conflict Studies in the Balkans”, a  ve? pri?a srpski  i svakog vikenda volontira za CZA/APC u Prihvatnom centru u Adaševcima. Radi to sa nevi?enim entuzijazmom i izbeglice ga obožavaju. Ve? posle nekoliko sati provedenih  me?u autobusima koji su iz Preševa dovozili ljude iz Sirije, Iraka i Avganistana, moglu ste da ?ujete na svakom  koraku: Haj Dejvid, Dejvid! Dejvid!

Široki su prozori kroz koje posmatra ljude ovaj dvadesetogodišnji student politi?kih nauka na univerzitetu u Vermontu, Afroamerikanac  ro?en u Njujorku u mešovitom braku ( biološki otac mu je Afroamerikanac, a majka Jevrejka) odrastao u Harlemu, sada je  stanovnik Pariza, gde živi sa majkom , ocem, starijim bratom  i mla?om sestrom. Kaže da jeste mlad, ali da ima veliko životno iskustvo, velika i široka interesovanja. On govori šest jezika (me?u njima norveški i srpski)  i veruje da svaki ?ovek može da u?ini mnogo za drugog ?oveka. ?ude ga stalna pitanja otkud on me?u izbeglicama. Ve?ina njegovih vršnjaka koji dolaze u Srbiju, a i ovdašnjih, bi radije vikendom upoznavali , recimo, bogati no?ni život Beograda, nego bila u hladnim Adaševcima me?u nesre?nim ljudima. On ne. Svi?a mu se i no?ni život, ali nije slep na veliku ljudsku muku koja se odvija pred njegovim o?ima.

-I pre nego što sam došao ovde znao sam naravno za izbegli?ku krizu, ali ovde u Beogradu sam vi?ao direktno ljude koji sa porodicama, decom, malim prtljagom, ali velikom brigom i teretom pokušavaju da se spasu, pri?a Dejvid. – Želeo sam, po svaku cenu, da nekako pomognem.  ?uo sam za Centar za zaštitu i pomo? tražiocima azila, prijavio se i evo me me?u izbeglicama. Pomažem koliko mogu. Ljudi  vole da razgovaraju sa mnom, veruju mi, ?ini mi se zato, što sam druga?iji, što sam živi dokaz da, naoko razli?iti svetovi mogu da žive zajedno, što ih rastere?ujem, pri?am,  sa mladim ljudima uglavnom o devojkama, sportu, ljubavi, razli?itim  obi?ajima…

Ali Dejvid radi i mnogo više. Naro?ito ne posustaje u borbi da zaštiti ove ljude od prevare, diskriminacije…Ulazi u autobuse, pita treba li pomo?, daje informacije gde se može kupiti hrana, voda…obaveštava koliko se ?eka, šta sledi dalje na putu…Tako je otkrio i da poneki voza?i autobusa  iz Preševa napla?uju izbeglicama  skuplje karte  ili jednostavno ne vra?aju kusur. Izborio se u jednom autobusu, gde su ve?ini ljudi uzeli 50 evra za kartu, koja košta 35 i odbili da im vrate kusur, da im novac bude vra?en. Tr?ao je po policiju, molio da utvrde prevaru,  uvodio ih u autobuse i novac je vra?en. Sada je preuzeo na sebe obavezu,  kad god je u Adaševcima da proverava po autobusima  da li neko vara i iznu?uje novac od ljudi kojima je svaki cent zna?ajan za održanje u životu.

Dejvid ima nevi?eni dar za komunikaciju sa ljudima. Za nekoliko sati uspostavlja prijateljstva „za ?itav život“. Osmeh i mladala?ka otvorenost na granici, na kojoj ljudi susre?u uglavnom službena lica, pojava crnpurastog  de?aka koji tr?i od autobusa do autobusa sa osmehom, nosi vodu, toplu ode?u…upu?uje gde su vozovi za Hrvatsku,  osmehuje se deci, grli vršnjake svojih godina, pri?a im da je došao iz Amerike, kako je tamo… unosi radost me?u ove ljude.

Zato on tvrdi da ?ovek ne mora da bude predsednik mo?ne države (mada u šali kaže da ne bi isklju?io i taj cilj)  da bi menjao svet.

Dejvid se krajem meseca vra?a u Ameriku. Ali kaže ostaje i dalje naš volonter. Tvrdi da ce na?i na?in da pomaže ljudima koji beže od rata, progona . Mi mu verujemo