izvor  |  Ve?ernje  novosti   |   www.novosti.rs   |   21. oktobar 2015.   

Strah od ljudi, ovih dana, širi se kao zaraza čitavim Starim kontinentom. Zatvaranje granica za izbeglice sa Bliskog istoka postala je praksa onih koji se godinama kunu u solidarnost i zajedništvo. Mađarska je „povukla nogu“, a u stopu je prate i oni koji su se, pre samo koju godinu, zakleli u evropske ideale.
Više od 10.000 ljudi ostalo je zarobljeno pred kapijom Evrope – u Srbiji. Još najmanje toliko Makedonija će nam isporučiti za nekoliko dana. Ukoliko Nemačka zatvori svoja vrata i Austrija će. Naša zemlja, koja već dve decenije kuca na ta vrata, odgovorila je na izazove migrantske krize. Solidarnošću i zajedništvom. Ne čudi. Već smo, u ne tako dalekoj istoriji, videli kolone srpskih izbeglica i primili ih.
Srbija, rešena da sačuva ljudskost, otvara prihvatne centre i ne zatvara granice. Ima li taj altruizam cenu? Ovo nije bogohulno pitanje. Naša zemlja zvanično može da primi tek 850 nevoljnika. Računica je prosta i alarmantna. Ako se ta ogromna reka ljudi odbije o hrvatske i slovenačke bedeme – koliko će ih ostati ovde?
Nije ovo manična fobija od tuđe patnje, nego trezveno razmišljanje – šta ćemo da radimo sa masom golih i bosih koji nemaju gde? Mi, kojima je nadmena Evropa udelila mrvice iz svojih fondova za brigu o migrantima.
Mi, kojima je EU naložila da sledeće godine pozatvaramo sve kolektivne centre u kojima su godinama čamile opore sudbine nesrećnika iz Knina, Benkovca, Peći, Prizrena, Prištine…
Iskrenu veru u ideale čovečnosti mora da prati i jasna državna strategija. Jer, džaba nam topla ruka, ako ne budemo mogli da im ponudimo toplu postelju i koru hleba. Na Brisel ne možemo da računamo. Lažni štambilji sa njihovih konvencija zapečatili su im oči. I savest.