Početna / AKTUELNO / Rahimu koja je želela od patenje da pobegne u smrt spasila nada

Rahimu koja je želela od patenje da pobegne u smrt spasila nada

priredio: APC         foto:APC

BEOGRAD,19. oktobar – Devetnaestogodišnju Rahimu smo prvi put upoznali sredinom jula ove godine , kada je ispred izbegličkog kampa u Subotici izašla da bi razgovarala sa našim timom koji ovde dolazi svakodnevno da bi ljudima koji ovde  borave pružio pravnu i psihološku pomoć.

Veoma tiha, povučena, odmah je privukla pažnju nekom tugom koja je zračila iz nje i njenih, činilo se, umornih očiju. Izgledala je mnogo starijanego što  jeste.

Sledećeg dana, zajedno sa majkom Jamilom, pokucala je na vrata naše kancelarije u subotici. Rekla je kako već mesecima ne spava, bude je košmari i stalno oseća strah. U sigurnom prostoru naše kancelarije, otvorila je dušu i ispričala svoju životnu priču.

Rahima se rodila i provela detinjstvo sa majkom, ocem i bratom u Jalalabadu, provinciji Ningrahaar, u Avganistanu. Otac je imao svoju malu krojačku radnju, u koju je svakodnevno odlazio i koja im je svima bila jedini izvor sredstava za život. Njen stariji brat Amir je išao u školu, i ona  maštala o tome. Njihov miran život povremeno su prekidale eksplozije, ali kao i svi koje žive u Avganistanu, navikli su se na to. Medjutim, nemir u njihovu porodicu se uvukao kada su jednog dana njenog brata počeli da prate i zaustavljaju nepoznati ljudi, surovog  I zastrašujućeg izgleda, sa oružjem u rukama.

–          Bili su to Talibani koji su tražili da im se Amin priključi. Počeli su sve češće da se pojavljuju, a onda jednog dana upali u našu kuću. Pretili su: Ako Amir sledeći put ne pođe sa njima, pobiće nas sve,pričala jei sada, uznemirena sećanjem, Rahima.

Otac je, kaže, morao da donese veoma tešku odluku i pošalje Amira što dalje od talibana. Tako je pre Rahimin brat star samo šesnaest godina otišao iz svoga domna, od svoje pordice I iz Avganistana. Imao je srecu da je posle nekoliko meseci teškog I neizvesnog izbegličkog puta stigao u Švedsku.

Život na kakav su navikli, više nije bio moguć. Nakon bratovog odlaska, otac se razboleo, srce je popuštalo, više nije mogao da radi kao pre, majka jamila je izgubila san, a sa njim I spokoj I snagu.

–   Sve je počelo da se raspada. Morala sam da  da pomognem, a nisam znala kako. Otac je odlučio da krenemo, da moramo ponovo da se sastavimo kao porodica. Prodao je radnju, spakovali smo samo najneophodnije i krenuli u neizvestnost.Bilo je to pre tri godine. Otac je rekao da će nas voditi ljudi koje smo platili,  i da ništa ne brinemo, da će sve biti u redu.

–   Ali ništa nije bilo u redu. Njihovo izbegličko putovanje se pretvorilo u pakao. Nekada su išli po celu noć peške, nekada u autima, stisnuti sa ostalim izbeglicama, večito gladni, sa malo vode koju su dobijali i delili među sobom. Krijumčari su se smenjivali, kao i zemlje kroz koje su polako prolazili. Najgore im je bilo u Bugarskoj.

–   Mislila sam da nećemo preživeti put, želela sam da stanemo, da odustanemo, da nestanemo…Zatvorili su nas u neku kuću i zakucali daske na prozore, i zapretili da ne smemo da razgovaramo, da nas meštani tog sela ne bi slučajno čuli i javili policiji. Tri dana i noći smo bili zatvoreni, u mraku, samo sa malo vode koju smo morali da delimo. Bilo nas je oko 40 u grupi, izbeglice sa svih strana. Mojim roditeljima je postalo jako loše. Mnogo sam se uplašila za njih, a o sebi nisam ni razmišljala. Samo da preživimo i izađemo iz ove kuće…

Rahiminoj majci je bivalo sve gore, nije mogla da razaznaje stvarnost od priviđenja, često je jaukala i plakala, što je bilo posebno otežavajuće jer su im krijumčari stalno pretili da moraju da ćute. U jednom trenutku su se odškrinula vrata, te im je krijumčar rekao da moraju što pre da krenu, da su otkriveni i da samo trče prema šumi.

–  Hodala sam sve brže, plačući, skidala mi se obuća, po koju nisam smela da se zaustavim da je pokupim. Majka je začuđujuće, imala snage da hoda brzo, međutim otac je morao da zastaje zbog problema sa srcem. Krijumčar nam je trčećim korakom prišao, i počeo da nas udara u leđa, govoreći brže, ostavićemo vas ovde. U tim trenucima u meni je nešto puklo, polomilo se.

Prestala sam da plačem. Stala sam i uhvatila oca pod ruku. Idemo, rekla sam. Granica je blizu, idemo. Moramo…

Rahimi je krijumčar još jednom zapretio da će ih ostaviti jer ih usporavaju, pokazao je samo gde je granica i rekao – moj posao je ovde odrađen. Nije znala da nam kaže koliku su cenu platili, to je otac sredio. Ali cena je bila mnogo veća.

Nakon dolaska u Srbiju, osetili su da je na trenutak, njihovim mukama došao kraj. Sa grupom lica su otišli u Beograd, odakle su upućeni u obližnji kamp. Nakon pregleda, otac je dobio terapiju, majka takođe, a ona…

Ona nije u početku mogla da shvati šta se sa njom dešava i zašto oseća da se sve promenilo, da ne poznaje sebe, da ne može da oseti ni radost i ushićenje. Vremenom su osećanja teskobe, straha i panike krenuli da joj se sve češće pojavljuju, posebno noću. Nikada nije bila sama u sobi, ali skoro svaku noć su je budili košmari, i oblivena hladnim znojem, nije mogla da razazna gde se nalazi, i da li će je neko ili njenu porodicu povrediti. Stalno je bila spremna na beg. Imala je 17 godina kada je stigla u Srbiju.

–  U jednom trenutku nisam mogla više da izdržim taj strah, taj užas…Kao u kavezu. Smrt je za mene bila spas. Popila sam sve mamine tablete koje je imala. Ali pronašli su me, nisam uspela da nestanem, da pobegnem…Zauvek. Sledećeg dana sam se kajala, ne smem da ostavim roditelje, ali ova osećanja su preteška… Nakon razgovora sa psiholozima, dobila sam i ja svoju terapiju, lekove koje bi trebalo da moj užas drže pod kontrolom, da mogu makar malo da odspavam i odmorim. I zaista, nakon nekoliko meseci mi je postalo bolje, ili da kažem – manje sam osećala, bilo šta.

Nakon godinu i po dana u kampu kod Beograda, Rahima i njeni roditelji su prebačeni u Tranzitni kamp u Kikindu, odakle su nakon 5 meseci prebačeni u Suboticu, gde smo se i upoznali. Rahima je u trenutku našeg susreta imala samo 19 godina, a izgledala je i govorila kao da ima najmanje dva puta više. I dalje je kroz razgovor provejavala njena zabrinutost za roditelje, a veoma malo je iskazivala zabrinutost za sebe. Kao da ona sama nije važna, kao da je samu sebe negde izgubila.

Na kraju svoje priče, Rahima je zaplakala. Naša podrška  ovoj devojci je značila mnogo. Razgovor uz topli čaj, to što je neko sluša I razume, što saoseća, što sa njom traži načine kako da pozitivnije gleda na svoju situaciju, što je podseća dad ok je živa postoji nada…bili su lekoviti. Malo po malo i uspela je da u sebi otkrije da je još uvek nekoliko stvari čini srećnom,ali I da shvati da situacija u kojoj je kao  I životi njenih roditelja  ne zavise od nje. Podstakli smo je da senada, da veruje da će se nešto promeniti, da mora da bude strpljiva.

Još dva puta je došla u našu kancelariju, a poslednje reči sa kojima je otišla su bile:

“Možda će se uskoro zaista biti bolje, kada pređemo u Mađarsku. Možda će se uskoro završiti naše izbegličko putovanje, iako mi je i dalje teško poverovati u to…Hvala vam od srca na pruženoj nadi.

Rahima je otišla u Mađarsku u avgustu . Javila nam se iz zatvorenog kampa sa kratkom i jednostavnom porukom i sličicom srca.

–  Sve je ok.Hvala vam.

Tako kratka, a  ustvari tako značajna I velika poruka.

 

 

Pogledajte još

Istraživanje i policy brief o zdravstvenoj zaštiti migranata, tražilaca azila i izbeglica u Srbiji

Autor: APC/CZA  Foto: APC/CZA Beograd, 15 novembar – Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *