Početna / AKTUELNO / CURRENTLY / NAJNOVIJE / LATEST / Nawidov beg od stričeva talibana

Nawidov beg od stričeva talibana

Point Blur_Oct292017_221806priredio: APC         foto: APC

Beograd, 19.oktobar – Zbunjeno i  sa nelagodom je ušao na vrata nasse kancelarije.

Prepoznajem ga. Vidjala sam ga ranije sa grupom mladih Avganistanaca u izbegli?kom kampu u Krnja?i. ?ula sam da zove Nawid i da ima sedmanaest godina. Pri tim susretima nikada nije bio preterano razgovorljiv i nije tražio našu pomo?. Reklo bi se ?ak da je izbegavao. Ali znao je zašto dolazimo u kamp, znao je da pružamo psihološku i pravnu pomo? izbeglicama.

Sada je bio tu jer mu je  o?igledno pomo? bila potrebna. Videlo se da mu je teško, da ga nešto jako mu?i i da je jedva skupio hrabrost da dodje.

Oprezno i nepoverljivo se raspituje može li da dobije azil u Srbiji, šta treba da uradi… Trudi se da ne pri?a više nego što mora. Kažem mu da ne brine, da smo tu da mu pomognemo i da ?e naš razgovor ostati poverljiv. Malo se opušta i pri?a kako je u Srbiji vec osam meseci, da nije sam i da je tu sa rodjakom. Važan mu je, vidim, taj rodjak, sluša ga i poštuje jer godinu dana stariji od njega, a je i jedini mu je oslonac. Razmenjujemo telefone i dogovaramo se da ?emo se  ?uti.

Sutradan se sre?emo u kampu. Pozdravlja se pomalo nervozno, ali toplo i odmah kaže: „Moram nešto da ti kažem, ne mogu više da ?utim“.

Seda pred mene, gleda me u o?i. Re?i prvo zapinju, a ona teku  i preda mnom se otvara jedna teška životna pri?a, preteška za tako mlada ple?a.

Nawidu je otac poginuo u eksploziji bombe u Avganistanu pre pet godina. On je jedini sin i po tamošnjim obi?ajima bio je predodre?en da preuzme brigu o porodici. Imao je samo dvanaest godina, ali to nije bio jedini problem.

-Moj otac, jedini iz svoje porodice nije bio uz talibane. Uspevao je nekako da sa?uva porodicu od svega toga. Ali ?im je poginuo stri?evi su se pojavili da traže našu zemlju i moje sestre da ih udaju. ?etiri godine smo se nekako odupirali, a onda je jednog dana je došao stric i rekao da se spremi Bibihal, moja dve godine mladja  sestra. Da joj je našao muža. Bibihal je imala je samo 14 godina. Ja sam se uprotivio i rekao „samo preko mene mrtvog“, pri?a Nawid.

Time je, kako kaže zape?atio svoju sudbinu, jer su mu sutradan poru?ili da ?e ga ubiti ukoliko ne pristane da da Bibihan koju su obe?ali nekom talibanu. Majka ga je ubedila da mora da beži iz zemljeŽeleo je to i ranije, ali nije mogao da ih ostavi.

Sada je morao. Krenuo je sa rodjakom, poput svojih brojnih sunarodnika, ka Evropi. Verovao je da ?e se sna?i, a onda dovesti i ostatak porodice, koju je njegov ujak sklonio u drugi grad.

Sada je u Srbiji. Zaglavljen.

Kaže da ne želi više da putuje, da ne želi više da pokušava da predje granicu. Isuviše je teško, isuviše je umoran i razo?aran.

„Imao sam planove. U Avganistanu sam u?io francuski. Krenuo sam u Frarancusku. Želeo sam da studiram me?unarodne odnose. Ali sad više za to nema ni nade. I ne sanjam to više, kaže rezignirano.

Bio bih zadovoljan da znam gde je kraj puta,kaže.

Ali to ne zavisi od njega. Tako malo ustvari zavisi od Nawida.

U strašnoj je borbi sam sa sobom – Optere?en je grižom savesti da je izneverio majku i sestre i da mora na?i na?in da stigne do Francuske.

Pokušavam da mu pomognem i objašnjavam mu da prvo mora da pomogne sebi da mogao da pomogne njima. Umirujem ga da to ne zna?i da je sebi?an, ve? samo da je odgovoran. Uspevam samo delimi?no, ali ipak mi kaže da ?e razmisliti da o tome da ostane u Srbiji. Priznaje mi da se prvi put prvi put posle godinu dana putovanja ovde ose?a sigurno.

Došao je posle nedelju dana ponovo u kancelariju i saopštava mi da želi da podnese zahtev za azil. Naši pravnici mu pomažu da zajedno sa starateljem to uradi i dobije potvrdu od policije.

Nastavio je povremeno dolazi. Ve? opušteniji  sa vrata mi govori: „Ti si moj psiholog. Kad se ose?am loše do?em da malo porazgovaramo da mi razbistriš misli“.

Jedan dan se pojavio sa zavijenom rukom. Vidim, uznemiren je. Kaže – iz nemo?i i iz besa je udario u zid i povredio ruku. Ne želi da pri?a o tome što ga je uznemirilo.

Pijemo ?aj, pri?amo o nevažnim stvarima, i posle pola sata kaže da ga je majka zvala i da mu je rekla da se pronašli njegovi stri?evi i da muoni  poru?uju da se vrati.

Uznemiren je i o?ajan. Sada ponovo ucenjuju i zastrašuju njegovu majku i sestre.

Govori mi :“Da li razumeš, njima ne trebam ja, treba im moj palac? Treba im da overe ugovor kojim  im dajem zemlju i sestare. Treba im moj palac da postanu vlasnici moje zemlje i mojih sestara. Zamisli kako je to, kad ti unište život, jer im treba tvoj palac! „, ponavlja uzbudjen i o?ajan.

Kaže da razmišlja da se vrati u Avganistan i “da reši stvari”.

Pokušavam da ga urayumim i pitam – kako misli da on sa svojih 17 godina može da reši tako ozbiljne stvari.

“Pa, imam dve opcije, mogu da se vratim da ih ubijem, ili da dopustim da oni mene ubiju. Svakako sam mrtav ?ovek”, odgovara.

Objašnjavam da to nije rešenje, ohrabrujem da ostane, da zapravo ništa u ovoj situaciji ne može da uradi, da njegova majka ima pomo? svog brata i da oni to moraju sami da reše, da je u ovom trenutku njegov život najbitniji…

Lomi se, kaže da ?e videti.

Šalje poruku posle par dana da su uspele ponovo da se preseli i da prekine kontakt sa stri?evima.

Život je Nawidu dao malo pauzu. Priliku da predahne. ?ini mu se da sada može nešto da planira, da se krene od onog što je trenutno mogu?e. Odlu?io je da ostane u Srbiji.

Sada ?eka dugu azilnu proceduru, ?eka poziv na razgovor u kome ?e ga neko pitati: „zašto ti Nawide želiš da ostaneš u Srbiji?” ,“zašto si otišao iz svoje zemlje“, „da li si morao…?”

Ponavi?e svoju pri?u, jednu od bezbroj sli?nih životnih pri?a vršnjaka  iz njegove zemlje koji prolaze pakao na putu do Evrope, do koje ko zna da li ?e ikada sti?i, kojima je uz to stavljeno breme odgovornosti za porodice koje su ostale u Avganistanu i od njih ?ekaju svaku vrstu pomo?i…

Ve?ina njih se sa tim bremenom jako teško nosi.

I Nawid je jedan od tih de?aka. Ovih dana majci i sestrama pri?a kako je on dobro, kako je sve u redu, kako ?e verovatno brzo sti?i u Francuske, a ako ne, možda ostane i u Srbiji, posla?e im pare ?im nešto zaradi da i one do?u…

Umiruje i njih, a najviše sebe. Jer sve je tako teško i neizvesno u Nawidovom  životu.

Pogledajte još

Obeleženo 10 godina rada Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila

priredio: APC         foto: APC Beograd, 12. Decembra – Centar za zaštitu i …