AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Lezbos,23.decembar– Visoko iznad severne obale gr?kog ostrva Lezbos mala grupa volontera viri kroz dvogled ljuljaju?i se na talasima u ?amcu na naduvavanje. Na jaknama im piše “Kap u okeanu” – naziv nevladine organizacije koja je nastala od Fejsbuk grupe u avgustu ove godine. ?ine je volonteri iz svih krajeva sveta koji sada nadgledaju brodove koji dovoze migrante iz Turske i pruža im pomo? kada stignu na ostrvo.
Ogroman brod turske obalske straže se približio malom ?amcu na naduvavanje i obišao ga pre nego što je otplovio dalje. Za njim ostaje pitanje koliko efekta imaju milijarde evra koje je Evropska Unija nedavno dala Turskoj kako bi im pomogla da zatvore granice za izbeglice.
Malo dalje, na obali, Žoakin Asedo se priprema gledaju?i u more. Ovaj tridesettrogodišnjak je deo male grupe obu?enih spasilaca iz Barselone koji su doputovali na Lezbos da bi spašavali izbeglice.
Grupu Proactive Open Arms ?ine heroji koji su spasili nebrojano mnogo života na moru. Žoakinov radio po?inje da pišti. Koncetrisano sluša poruku, a onda mu gr? na licu nestaje.
– Svi na brodu su dobro. Motor radi, vreme je dobro, ne pada kiša. Sve je kul – kaže.
?amac na naduvavanje je lagano pristao na plažu Skala Sikaminias, gde je putnike smeju?i se i uzvikuju?i “Knosh amadid” (“dobrodošli” na farsiju) sa?ekala šarenolika grupa gr?kih anarhista. Kada su izašli iz ?amca, putnici, uglavnom Avganistanci, dobili su hranu, novu ode?u i ?aj u roku od deset minuta. Mnogi Grci su tokom leta pomagali u ozloglašenom atinskom parku Pedion Areos, mestu na kome su se okupljale izbeglice i besku?nici, sve dok se izbeglice nisu preselile na ostrva.
Ovo ostrvo u Egejskom moru je nekada bilo poznato kao mesto na kome je nastao uzo i po pesnikinji Safo. Ove godine je postalo sinonim za evropsku izbegli?ku krizu, kao prva ta?ka na koju izbeglice do?u kada stignu na evropsko tlo iz Sirije, Iraka i Avganistana.
Izbegli?ka pri?a je ve?na.
Procenjuje se da je više od 460 hiljada ljudi prošlo ostrvom ove godine. Slika ljudi u probušenim prslucima za spasavanje postala je sinonim egzodusa i osta?e uklesana u se?anju stanovnika Lezbosa, na kome je pre izbegli?je krize živelo oko 90 hiljada ljudi. Ve?inom su potomci izbeglica koji su iz Turske prešli u Gr?ku dvadesetih godina prošlog veka.
Humanitarna pomo? je danas daleko od one koja je postojala na ostrvu tokom leta, kada su izbeglice do?ekivale male grupe volontera i blagonaklonih turista koji su ih prevozii do luke u Mitileni. Oni koji nisu uspeli da dobiju prevoz, do luke su tada peša?ili 40 kilometara kroz šumu. Nekoliko meseci kasnije, kada je kriza napokon zadobila pažnju svetske javnosti, na ostrvu se danas nalazi obilje volontera – od malih neformalnih grupa do me?unarodnih nevladinih organizacija iz svih krajeva sveta.
Stanovnicima ostrva nije uvek lako da se nose sa prilivom novih ljudi. U kasne sate jedne ve?eri, u baru u Mitileni, Tasos, lokalac koji radi u IT sektoru, ispri?ao mi je kako je na po?etku bio potpuno rezervisan prema ovim ljudima.
– Tokom leta sam mislio da smo izgubili grad, da više ne?emo mo?i da izlazimo jer su migranti bili svuda. Ali, kako sam gledao brodovima kako pristižu i slušao jeziva iskustva ovih ljudi, po?eo sam da im pomažem. Spakovao sam ode?u, hranu i vodi i odneo. Moji preci su iz Ajvalika u Turskoj. Izbegli?ka pri?a je ve?na – kaže.
Niko ne želi da se ponovi 28. oktobar. Sam pomen ovog datuma izaziva teške poglede i polemi?ne razgovore. Svi na Lezbosu pamte “dan smrti” kada je strašna oluja na Egejskom moru nije spre?ila krijum?are ljudima da na more pošalju trošne ribarske ?amce na kojima je bilo više od 200 putnika. ?amci su smrvljeni nekoliko metara od obale. Petneasetoro ljudi, uklju?uju?i desetoro dece, umrlo je za manje od 24 sata.
Brodovi sa decom su najstrašniji.
Volonteri, spasioci i novinari koji su se zatekli na ostrvu toga dana i dalje su istraumirani kada se sete pokušaja da ožive bebe koje su se našle na brodu i dece koja su im umirala na rukama. Mrtva?nica i groblje u Mitileni su od tada preplavljeni smr?u.Procenjuje se da je oko 600 ljudi poginulo u Egejskom moru ove godine, od ukupno 3,625 koji su se udavili u Sredozemnom moru.
Izbeglice sa Bliskog istoka koje se iskrcavaju na Lezbosu, naro?ito Palestinci, obi?no budu iznena?eni kada vide ispružene ruke ljudi koji nose majice sa Davidovom zvezdom. Od septembra, izraleska nevladina organizacija IsraAid poslala je svoje ljude na plaže. Razgovarali smo sa bolni?arem Salilom dok se odmarao blizu aerodroma u Mitileni.
– Ve?ina njih ne primeti da smo iz Izraela. Polovina ljudi u našem timu su Palestinci, tako da ljudima bude lakše ?im ?uju da neko govori na arapskom. Kada je prvi brod stigao bio sam prestrašen, na njemu je bilo ?etvro ljudi koji nisu bili svesni. Brodovi sa decom su najstrašniji. Ovde sam na sat vremena od svoje ku?i, a ?ini mi se da sam u nekom drugom svetu – kaže.
Odnos novinara i volontera nije uvek harmoni?an. Po?etkom decembra, novinara i fotografa AFP-a Arisa Mesinasa navodno je pretukla grupa spasilaca volontera dok je fotografisao izbeglice. Uobi?ajeno je da volonteri blokiraju objektive fotografa što ?esto izaziva sva?e.
– Dolaze ovde da pomognu jer su videli kakva je situacija na našim fotografijama – promrmljao je jedan fotgoraf.
Joris, doktor iz Danske posmatra grupu volontera dok prihvataju novopridošle izbeglice.
– Nisam tip osobe koja grli ljude. Ja sam profesionalac i samo želim da radim svoj posao. Ima previše volontera ovde, i to mi je zaista drago, ali zaista nedostaje bolje koordinacija – kaže.
Cilj nam je da da budu deca makar na nekoliko minuta.
U kampu Moria gde izbeglice ?ekaju na registraciju pre nego što krenu dalje ka Atini, uslovi su se drasti?no poboljšali. Po?etkom septembra, stotine ljudi ležalo je u pohabanim šatorima pored reke i kanalizacije. Danas to isto mesto podse?a na neku vrstu nadrelanog festivala. Šatori su na?i?kani po brdima, sluša se Džoni Keš, a animatori zabavljaju decu.
– Cilj nam je da se osete kao deca makar na minut. Psihi?ki pomaže kada samo ?ujete smeh – kaže Uldul, glumica i ?lanica nevladine organziacije Klovnova bez granica.
– Roditeljima ovo daje malo vremena da odmore, ali ih i podseti da bi trebalo da se igraju sa svojom decom. Ju?e sam prvi put videla brod kako pristiže… Ali, ne dozvoljavam sebi da razmišljam o lošim stvarima, ne mogu to da priuštim – kaže.
Za Nurulaha, izbeglicu iz Avganistana, prelazak mora nije bo najtraumati?nija epizoda putovanja. Dobro se se?a dana teškog putovanja Avganistanom, preko planina, izbegavanja krijum?ara i naoružanih kidnapera i vojnika sa puškama na iranskoj granici.
Zažmuri i zamisli da plešemo.
– Najsre?niji deo je bio dolazak ovde. Devojke su nam dale vodu, neki britanski novinar nam je rekao “Dobrodošli u Gr?ku” i UNHCR nas je prevezao autobusom – pri?a mi.
Neki od ovih ljudi uspeju da smehom oteraju traumati?na iskustva koja su preživeli na putu. Na drugoj strani kampa, grupa izgnanih novinara iz Iraka š?u?urila se oko žice koja okružuje centar za registraciju. Aral Kaki, producent Skaj Njuza na arapskom i njegova supruga Ševin morali su da napuste Irak zbog pretnji smr?u upu?enih porodici.
– Ona je bila sirijska izbeglica u Iraku. Tamo smo se upoznali i sada smo oboje izbeglice. Ovo je nam je poput medenog meseca – kaže Kaki.
– Naš medeni mesec je potraga za slobodom. Kada smo bili na “brodu smrti”, mislio sam da ?emo za pet minuta završiti u vodi. Samo sam zagrlio svoju suprugu, ona je plakala, bili smo prestrašeni. Tada sam joj rekao: “Zažmuri i zamisli da plešemo” – kaže.
– Teško je poverovati da se ovo zaista dešava. Kada pri?am porodici i prijateljima šta radim, sve to skoro zvu?io kao da izmišljena pri?a. Jednog dana smo pronašli mrtvo telo na plaži, u pojasu za spasavanje. Kada se tako nešto dešava u normalnom životu? Ta osoba nije imala izbor nego da u?e u prenatrpani ?amac sa još sedamdeset ljudi. Zašto nema sigurnog puta za ove ljude? – pita.
