Početna / AKTUELNO / Ceo život sam izbeglica, radjam decu izbeglice

Ceo život sam izbeglica, radjam decu izbeglice

pripremio: APC    foto: APC

SUBOTICA,1. juli – Sa Akbarom smo se prvi put sreli u Tranzitnom centru u Subotici u koji samo ssto je stigao sa porodicom iz drugog kampa. Ozbiljno je shvatio naš poziv da nas pozove kada god mu je potrebna pomoć, savet, da ga neko sasluša i već za par dana se obreo u našoj kancelariji u Subotici. Od tada je, sve do odlaska iy Srbije, dolazio svake sedmice, često sa prijateljima iz kampa, a mi smo iz tih poseta i razgovora sklapili njegovu životnu priču.

„Rođen sam u Kabulu, u Avganistanu, više se i ne sećam tog grada, samo pojedinih ulica, mirisa i neizvesnosti sa kojom je  tada moja porodica, pre oko 25 godina izbegli u Iran. Ja sada ima 33 godine. Tamo se sigurno nikad ne vraćam. Iako sam Avganistanac. Osećaj ponosa što pripadam tom narodu, možda mi je i više izražen, jer sam u Iranu odrastao kao građanin drugog reda…Ali zahvalan sam što sam tamo završio školui izučio krojački zanat. U Iranu sam se i oženio, dobio svoje prvo dete, ćerkicu. Sada ima 10 godina. Divna devojčica, upoznali ste je. Pomalo stidljiva, ali   željna znanja. U Iranu sam dobio i  drugo dete, dečaka, koji sad ima 4 godine. Kao i sva deca, obožava igračke naročito kamione. Kupim mu kad mogu. Ovde u Srbiji, pre 6 meseci rodila mi se još jeda  ćerkica. Jako je mirna i uvek nasmejana“ …ispričao nam je.

Pre dve godine, kaže, žena i on su zajedno doneli odluku da krenu iz Irana prema Evropi. Toliko se pričalo o medju našim ljudima, kaže, o tome kako su otvorene granice, i kako Nemačka prima sve. Videli su, priča, da bi i oni mogli da ostvariti san – da žive u slobodnoj, uređenoj zemlji, da otvore svoju krojačku radnju, da deca idu u neku lepu školu.

„Nije mi bilo teško da donesem tu odluku“, kaže. „Ionako nisam bio  vezan za zemlju u kojoj sam se rodio, a ni za onu u kojoj sam kasnije živeo i radio.… Bežao sam kao mali, i sve je dobro ispalo, neće ni mojoj deci biti teško. Brzo ćemo da stignemo, da počnemo sa novi život …mislio sam, kada smo kretali na put spakovani i uzbudjeni . …“

Ćerka je bila ozbiljna i mirna, priča, sin je tek prohodao, put do Turske nije dugo trajao, ali kada su stigli do grčkog ostrva u prenatrpanom čamcu, srećom bilo je mirno more, osetio je kaže, uznemirenost…

“Nikada nisam video toliko ljudi na jednom malom ostrvu…Odlučili smo da odemo odatle, preko krijumčara.  Grupa nas držeći decu, pogleda uperenih ka obali…krenula je ka Atni. Streili da nas  ne uhvati policija, ili a se ne prevrne čamac…Srećom stigli smo do Atine. Tamo smo se upoznali sa drugim porodicama, i sklopili, verovatno za ceo život, prijateljstva“.

Akbar nam je pričao kako im se nije dopalo u Grčkoj. Bilo je, kaže, uvek pretrpano, prljavo, gužva…Deca se nikad nisu  žalila. Najzad, posle više meseci provedenih u Grčkoj, iz Grčke Akbar sa porodiccom dospeva  u Makedoniju, i preostali novac daje za prevoz do Srbije.

„ Počeo sam da osećam da ćemo brzo stići do cilja, iako sam povremeno gubio nadu u Grčkoj…U Beogradu dobijamo potvrdu, I odlazimo u kamp. Nisam ni slutio da naše muke još nisu gotove, I dok sam sam se radovao što smo bliže cilju, jer sam čuo da samo treba izdržati koji mesec, pa onda za Mađarsku, učinio sam sve da nam boravak ovde bude što normalniji. Želeo sam, dok smo ovde da mi ćerka pohađa školu. Ljudi su u Srbiji zaista dobri, jako sam bio srećan što se ona radovala svakom danu koji će provesti sa vršnjacima  U međuvremenu smo saznali da je na putu i treće dete, i život se odvijao između i svakodnevice u kampu, povremenih odlazaka do grada i stalnog  planiranja  …“

Agbarov  boravak u Beogradu je obeležiio prvo jedan radostan, ali posle tragičan dogadjaj. Žena mu se porodila, dobio je devojčicu…

„Žena se porodila, ali nešto nije bilo kako treba…Osećala se slabo, i gledala me je nemoćno, kao da joj smeta moj optimizam i osmeh…Ma brzo će ozdraviti i ona i beba, mislio sam. Posle tri meseca, žena je ojačala bilo joj je  bolje, ali   bebica je preminula, iako su doktori zaista učinili sve…Rodila se u Srbiji, i umrla ovde. Ona nikada nije bila u Avganistanu, ni u Iranu, niti će ikada biti u Nemačkoj, sa nama, kako smo zamišljali i čekali…“

Ali život je i patnja i radost. Agbar je iskušao i jedno i drugo.

Sreća im se osmehnula, … supruga je opet ostala trudna, a uskoro su dobili devojčicu. Ovaj put beba je bila   bila zdrava i snažna i donela im veliku radost i novu nadu.

Uskoro je stigla i informacija da su stavljeni na spisak porodica koji će preći u Madjarsku, da će iz kampa Krnjača će biti premešteni  premešteni dalje, ka severu, u Suboticu.

„Dozvolio sam sebi da se više smejem…Meni se  sviđa ova zemlja, sviđaju mi se ljudi, ali ovde teško da mogu i da   zamislim da ću imam svoju krojačku radnju i da će od toga moja   porodica moći lepo da živi…“

U Subotici je Akbaru porasla nada    da ćemo otići u Mađarsku, a posle, kako kaže,  kako Bog da.   „Verujemo da ćemo ostvariti san…da će moja deca rasti u sigurnoj i sređenoj zemlji, ali ćemo uvek pamtiti boravak u Srbiji, ljude, trenutke najvećeg bola, ali i trenutke radosti…pričao nam je Akbar tokom poslednjih dana boravka u Srbiji.

Često su se družili sa nama  dok su čekali taj dan . Celu porodicu smo uključili u radionicu pantomime, Akbar i njegova kćerka su pokazivali veliku radost u ovoj igri. Devojčica  je posvećeno učestvovala i u integracijskoj radionici sa svojim vršnjacima u osnovnoj školi koju je jako volela. Akbar se inače uključivao u sve što je njega i njegovu porodicu na bilo koji način približavalo   normalanom životu i pokazivao je veloko poverenje u naš tim.

Posebno je želeo da nam se zahvali posle jedne čajanke na koju smo organizovali, a na kojoj je bila prisutna i cela njegova porodica.

“Jako smo srećni i zahvalni što ste nas pozvali na čajanku. Ovde je lepo, atmosfera je prijatna. Ovo je neki drugi svet, potpuno drugačiji od onoga što smo preživeli. Pokušajte da zamislite koliko nama znači svako druženje van izbegličkog kampa sa dobronamernim ljudima ”, rekao nam je nešto čega ponekad nismo svesni. Koliko je, ponekad, malo potrebno da usrećite ove ljude.

Akbar je uspeo da ode u Madjarsku. Njegov krajnji cilj je Nemačka u kojoj već ima prijatelje. Da li je tamo stigao ne znamo. Možda se javi. Zaslužio je neki normalan život jer kako Akbar kaže:

“Naš je put zaista bio dug, veoma iscrpljujući, ali porodica daje čoveku najveću snagu da izdržiš sve…Bukvalno sve. Ja sam već kao dete postao izbeglica. Odrastao sam kao izbeglica. i evo, moja deca odrastaju kao izbeglice. I rađaju se kao izbeglice…

Pogledajte još

Istraživanje i policy brief o zdravstvenoj zaštiti migranata, tražilaca azila i izbeglica u Srbiji

Autor: APC/CZA  Foto: APC/CZA Beograd, 15 novembar – Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *