AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
priredio:APC foto:APC
BEJRUT,28.septembra – Predstavnici naše organizacije posetili su Liban, malu mediteranska zemlju u kojoj živi oko milion izbeglica, što je čini zemljom sa najvećim brojem izbeglica po glavi stanovnika na svetu.
Upravo u ovoj zemlji u koja se kao susedna ratom razorene Siriji, bori sa nizom unutrašnjih i regionalnih problema, jer poznato je da “ kad Sirija dobije upalu pluća, Liban kašlje“” i koja koja tessko mozze daiazdje na kraj sa tolikim brojem izbeglica,sastali smo se sa našim partnerskim organizacijama koje se bave zaštitom dece izbeglica i migranata širom sveta iz Indije, Kenije, SAD, Libana, Gvatemale. Reč je o organizacijama koje pružaju različite vrste zaštite- pravnu, psihosocijalnu, humanitarnu zaštitu, podršku u obrazovanju…
Našu saradnju podstiče i podržava Globalni fond za decu, svestan da samo kroz razmenu iskustava i znanja o načinima podrške ugroženoj deci sa svih svetskih meridijana, je moguće napredovati i jačati mrežu podrške među organizacijama koje su na istom zadatku.
Liban je zemlja u kojoj je svaki peti stanovnik izbeglica.
Žive svuda, od ilegalnih naselja, predgrađa Bejruta izbegličkih kampova, u njihovoj okolini. Obišli smo veliki brojonih u kojima borave deca sirijske izbeglice. Videli smo stotine hiljada izbeglica i dece, koji pokušavaju da prežive od danas do sutra. Mnogo je dece koja prose na ulici, sami ili zajedno sa roditeljima, vuku prolaznike za ruke, očiju punih tuge i straha… Sve iskustvo koje smo do sada imali sa izbegličkom mukom ovde nije dovoljno da možete lako da se nosite sa tolikom količinom tuge i beznađa koje izazivaju ova deca osuđena gotovo na sigurnu propast.
U Libanu smo videli sliku jednog potpuno drugog sveta od sveta u kome živimo i toga postanete svesni tek kada susretnete sa ovim urušenim društvima kakvih ima u regionima širom zemalja trećeg sveta.
Šta smo naučili iz ove posete?
Da su potrebe izbeglica i izazovi pred sredina u kojima oni borave, slični, ali da stepen problema i izalaska na kraj sa tim izazovima naravno zavisi od konekstu i drtugačijim srazmerama.nemerljiv medju pojedinim zemljama.
Imali smo priliku, recimo, da posetimo lokalne škole u izbegličkim naseljima, koje funkcionišu uz pomoć nevladinih organizacija za izbegličku decu, jer izbeglička deca nemaju pravno niti mogućnost da pohađaju redovne škole i da imaju pristup redovnom državnom sistemu obrazovanja.
Siromaštvo, odsustvo vode, hrane i osnovnih životnih namernica, stavljaju ova naselja i izbeglice na ivicu egzistencije, dok libansko društvo grca i stalno posustaje uz ionako opterećene i nedovoljne energetske, humanitarne i druge resurse.
Izbeglička predgrađa Bejruta čine desetine hiljada polusagrađenih stambenih objekata, bez kanalizacije, vode, struje, prenaseljenih, i bez ikakve infrastrukture. U njima deca žive zajedno sa roditeljima, ili rođacima, jer su mnoga izgubila gotovo celu porodicu, brace, sestre i roditelje u nasilju koje je devastiralo Siriju.
Upoznali smo mnogo dece koja su ostala siročići, o kojima brigu vode nekadašnje komšije, starce kojima je u bombardovanjima, u jednom trenu izbrisana čitava porodica, a samo pukim slučajem su preživeli oni, sami ostavljeni u surovom svetu koje ne gleda blagonaklono na izbeglice.
Domaćini, naša sestrinska organizacija, pruža pored podrške u obrazovanju i zdravstvenu zaštitu deci izbeglicama, koja svakodnevno imaju zdravstvene probleme, jer žive u potpuno nehumanim i nezdravim uslovima, a opasnost od zaraza, gladi, bolesti, infekcija, nasilja je svakodnevna i gotovo nesavladiva.
Razmenjivali smo iskustva, razgovarali sa kolegama koje se bave podrškom u obrazovanju, socijalnom radu sa decom , koje već dugo znamo i sa kojima se redovno srećemo u okviru istog programa podrške i međunarodne saradnje, upoređivali iskustva, pokušavali da sagledamo budući razvoj izbegličke situacije kod nas i u drugim zemljama.
Bilo nam je važno da čujemo iskustva naših kolega, jer ona mogu da nam pomognu u osmišljavanju programa za podršku u obrazovanju, u pružanju psihosocijalne pomoći deci koja u Srbiju dolaze upravo iz ovih područja, preko Turske i Bliskog istoka, balkanskom rutom, preko Grčke i Bugarske.
Jer izazovi koje za jedno društvo donose izbeglice u jednom aspektu, nikako po intenzitetu ili srazmerama same izbegličke krize, mogu da budu zajednički i Libanu i Srbiji.
Zato smo zajedno i zaključili da je potrebno planirati, ali i sagledavati okolnosti koje utiču na izbegličke krize, kao i na lokalni i društveni kontekst, kako bi se lakše mogla predvideti bliža i dalja budućnosti i pronaći adekvatni odgovori- osmisliti programi,planirati aktivnosti i lakše prevladali izazovi koji predstoje.
